Моја земља – Србија – шћућурила се на
брдовитом Балкану. Ни мала, ни велика, али у мом срцу је највећа.
Њена богатства су природне лепоте и људи
каквих нигде нема у свету. Код нас се гост дочекује са посебном пажњом, то је у
нашим генима. Може свратити комшија, путник-намерник, послови се одмах
напуштају. Износи се послужење: чашица ракије, кафа, мезе, пршута, неки домаћи
колачи, сокови истиснути из околних воћњака. Неки домаћини дочекујудраге госте
са сољу и погачом, неки слатким од различитог воћа, али у сваком случају
топлином и осмехом. Гости се обавезно испраћају са поклонима.
Код нас се мало-мало нешто слави – крсна
слава, рођендани, пунолетства, крштења, свадбе поводи су за окупљање, весеље и,
наравно, уживање у храни. Војвођанске штрудле и паприкаши, шумадијске погаче и
чварци, пребранци, свадбарски купуси, сарме, печења и роштиљи, пршуте и кајмак
– укуси су својствени Србији. У њима је зачин који се нигде не може купити –
љубав са којом су спремљени. Волим ја и биг пицу и бургер из Мека, али ништа
без мамине кухиње.
Волео бих да упознам своју земљу, да
посетим сва она прелепа места, реке, планине, салаше, бање... Волим што сам
рођен у Србији и желим да се што више деце рађа да би моја земља била богатија.
Нема коментара:
Постави коментар