Светолик Пајић
(1933 - 2013)
У ноћи између уторка 26. и среде 27. марта 2013. године, после теже болести, преминуо је Светолик Пајић, учитељ наше школе у Пензији.
Учитељ Свето био је радник школе од 1962. године.
Окупљање родбине и пријатеља биће 28. марта 2013. године у стану у Доњој Трешњици у 11 часова, одакле се у 11 часова и 30 минута организованим превозом креће за Лозницу где ће уважени учитељ бити сахрањен у 14 часова.
Поводом смрти нашег колеге, учитељ наше школе, Предраг Спасојевић, написао је некролог који у потпуности преносимо:
(1933 - 2013)
У ноћи између уторка 26. и среде 27. марта 2013. године, после теже болести, преминуо је Светолик Пајић, учитељ наше школе у Пензији.
Учитељ Свето био је радник школе од 1962. године.
Окупљање родбине и пријатеља биће 28. марта 2013. године у стану у Доњој Трешњици у 11 часова, одакле се у 11 часова и 30 минута организованим превозом креће за Лозницу где ће уважени учитељ бити сахрањен у 14 часова.
Поводом смрти нашег колеге, учитељ наше школе, Предраг Спасојевић, написао је некролог који у потпуности преносимо:
Пре нешто више од пет деценија као учитељи у Доњу Трешњицу дошао је
млади брачни пар. Вероватно нису ни слутули да ће у овом бајковитом пределу
остати од тада, па надаље.
Тог младог учитеља звали су једноставно: учитељ Свето. Некако, то
„учитељ“ постало је временом део његове личности и његово име. Другачије га
нису ни звали.
Учитељ Свето био је радник наше школе, њен вишегодишњи директор,
потом поново радник – све до заслужене пензије, уз најпохвалније
и најпозитивније оцене надзорника.
Био је увек ведрог духа, насмејан до последњих дана. Сећам се, сада
већ давне 1995. године, када смо као млади радници у овом истом дворишту били
прихваћени, почашћени и родитељски посаветовани уз непресушне шаљиве примере
којих је Учитељ имао на претек.
Накако, стичем утисак да је сав његов живот могао да опише кроз
анегдоте. И увек, као из другог плана, говорио је о својим највећим успесима
– о својој породици, али се, ма колико покушавао да буде скроман, увек тада у
његовом гласу осећао понос.
Чули смо о Секи, Синиши, њиховој деци и њиховим успесима у школовању
и животу... познавали смо их из тих прича довољно, можда чак и боље, него да
смо их лично упознали. Сада се сусрећемо као најрођенији.
Свакога првог септембра дочикавле су нас пензионисане колеге са
направљеним столићем, кафом, соком, колачима, лепим речима и осмехом Учитеља
Свете који нам прича догодовштине из школских дана...
Ми смо временом постали старији, мудрији... а Учитељ нас је учио
једној од највећих мудрости живота – ведром духу. Некако, ни сада нисам
сигуран да ли да будем тужан... све се плашим да би се Учитељ увредио што се
нико не насмеје.
Учитељу Свето, иза себе остављате породицу на коју сте толико били
поносни, а они ће, захваљујући Вама, моћи да се састају и причају – шта
друго, него анегдоте о Вашем животу.
У име породице, многобројних комшија, пријатеља, бивших ученика,
колега и у моје лично име желим да вас још једном поздравим.
Нека Вам је вечна слава.
|