субота, 21. октобар 2017.

ДАНИ МОГ ДЕТИЊСТВА, Јелена Ерић, седми разред

Увек се радо сетим дана из детињства. Наравно, ја сам још дете, али се све чешће не осећам тако.

Дани детињства никада не стају и пролазе веома брзо. Сваки изгубљени тренутак који проведемо љутећи се и тугујући су изгубљени тренуци детињства. Често нас старије особе како ми кажемо „смарају“ о томе како нам је сада, док смо још мали, најлепше у животу, али ми не верујемо у то и нон-стоп журимо, желимо што брже да одрастемо. Дани мог детињства још трају. Ја и моји вршњаци смо само деца којој је потебно још родитељске љубави, још игара, лудорија, будалаштина, слаткиша и наравно времена да останемо деца јер се у тој улози одлично сналазимо. Мени се никуда не жури, нити видим ишта лепо и забавно у свету одраслих. Свуда око њих влада хаос, стално су ту бриге и проблеми, нема смеха, игре, забаве као што је случај код деце. Хоћу и даље да избегавам то. Желим да се радујем, маштам, играм, шалим, смејем и да радим још много ствари које ме чине срећном.


Још увек ми није потребна брига и не желим је, само хоћу да моје детињство још траје, да још гледам цртане филмове, да још увек крадем слаткише из шпајза, да још спавам са мамом и да ме она нежно чешка по глави, да ми прича пред спавање... Све то желим зато што знам - када детињство једном прође, никада се више неће вратити.

Нема коментара:

Постави коментар