Увек
се радо сетим дана из детињства. Наравно, ја сам још дете, али се све чешће не
осећам тако.
Дани
детињства никада не стају и пролазе веома брзо. Сваки изгубљени тренутак који
проведемо љутећи се и тугујући су изгубљени тренуци детињства. Често нас
старије особе како ми кажемо „смарају“ о томе како нам је сада, док смо још
мали, најлепше у животу, али ми не верујемо у то и нон-стоп журимо, желимо што
брже да одрастемо. Дани мог детињства још трају. Ја и моји вршњаци смо само
деца којој је потебно још родитељске љубави, још игара, лудорија, будалаштина,
слаткиша и наравно времена да останемо деца јер се у тој улози одлично
сналазимо. Мени се никуда не жури, нити видим ишта лепо и забавно у свету
одраслих. Свуда око њих влада хаос, стално су ту бриге и проблеми, нема смеха,
игре, забаве као што је случај код деце. Хоћу и даље да избегавам то. Желим да
се радујем, маштам, играм, шалим, смејем и да радим још много ствари које ме
чине срећном.
Још
увек ми није потребна брига и не желим је, само хоћу да моје детињство још
траје, да још гледам цртане филмове, да још увек крадем слаткише из шпајза, да
још спавам са мамом и да ме она нежно чешка по глави, да ми прича пред
спавање... Све то желим зато што знам - када детињство једном прође, никада се
више неће вратити.
Нема коментара:
Постави коментар