Период
пре Другог светског рата
О раду школе у Цулинама о овом (као и
послератном) периоду податке нам је уступио пензионисани учитељ Никола
Михаиловић из Цулина. До података је дошао записујући сећања најстаријих житеља
места.
Интервју са Николом Михаиловићем водила је Милијана Лазић, учитељица у Цулинама.
Земљиште за изградњу школе у Цулинама и за
школско двориште дао је Арсен Деспотовић (1865-1946), угледни и имућни домаћин из Цулина, чији потомци и
данас живе у Цулинама. Део земљишта је поклоњен, а један део вероватно исплаћен
власнику од стране државне управе.
Договор иуговор о градњи школске зграде постигнут
је са државном управом у време Александра Обреновића, а после мајског преврата
1903. године. Изградња школе започета је
1906. године за време краља Петра Карађорђевића I (по предању Арсеновог унука Томе). До тада, ђаци из Цулина ишли су
у школу у Доњу Трешњицу, а неки и у Крупањ уколико школа у Доњој Трешњици није
радила. Тамо, у Крупњу, би становали, похађали наставу и повремено долазили
кући.
Школску зграду у Цулинама је градило село. Сва
домаћинства била су ангажована на припреми грађевинског материјала: камена,
песка, креча, воде, дрвне грађе, цигле, црепа, као и радне снаге. Столарију,
стакло, подове и осталу опрему финансирала је држава. Главни и одговорни
мајстори били су „брига државе“.
Школска зграда била је мањи објекат са једном
учионицом, ходником и станом за учитеља.
Са просветним радом школа је почела 1910. године.
Уз повремене прекиде (
када није било учитеља) школа је радила три године. Почетак Првог светског рата
прекинуо је рад школе. Школа није радила за време Великог рата (1914
– 1918). Школска зграда била је оштећена за време ратних збивања. Поново је
обновљена и оспособљена за рад 1920. и 1921. године.
У договору са челним људима из Дрињаче (села на
левој обали Дрине), срушене су и демонтиране Аустро-Угарске касарне у Дрињачи и
од њихове дрвне грађе обновљен је кров на школи у Цулинама, који је служио све
до 2000. године, када је промењен и урађен нови кров.
После обнове школске зграде 1921. године школа
је почела са радом и радила је све до
почетка Другог светског рата. Деце је
било за школовање обзиром на пораста наталитета и законом регулисане обавезе
основног образовања.
Настава се одвијала у облику неподељене школе или
по принципу класичних комбинованих одељења. Ако је био један учитељ онда се
ишло и пре и после подне у току једног дана.
Пред Други светски рат и почетак рата у школи у
Цулинама затекао се учитељ Душан Николић. Учитељ је мобилисан, а рад школе
прекинут.
Период
за време Другог светског рата у Цулинама. Било
је покушаја обнове рада школе за време владе Милана Недића, али све се свело на
импровизацију. Није било стручног кадра за рад, а често су школску зграду
користиле војне формације па се тако рад школе реметио и прекидао. Коришћене су
и приватне куће као учионице, али ту није било континуираног рада тако да у
току окупације никоме није издато сведочанство или било какав документ о
завршеној школи.
Период
после Другог светског рата
Крај Другог светско рата дочекан је са еуфоријом
и одушевљењем, али је земља била опустошена, ојађена и осиромашена. Мноштво
инвалида, сирочади и бескућника.
Нова власт имала је мегаломанске жеље и идеје.
Кренуло се у обнову земље и њене привреде.
Министарство просвете ставило је себи у задатак
бескомпромисну борбу против неписмености и заосталости.
Недостатак стручног кадра био је велики проблем у
реализацији ових задатака. Школе су се суочиле са великим бројем деце које је
требало школовати.
Школа у Цулинам почела је са радом у септембру
1945. године. Било је ту деце којима је рат прекинуо школовање, деце која никад
нису ишла у школу и она која су по узрасту стигла за упис у школу. Једни су дошколовавани, други су по скраћеном
програму за две године завршавали основно образовање и трећи који су редовно
похађали и редовно пратили наставу. За остале и старије генерације су
организовани курсеви за описмењавање.
Прва учитељица после Другог светског рата у
Цулинама била је Љубица Гвозденовић. Ту је радила пет година, а после ње радиле
су Рада Радовановић и Рада Радичевић, али не истовремено – то је било школске
1950/51 године.
Школске године 1950/51. у Цулинама је радио
учитељ Славко Петровић, а 1952/53. дошли су Учитељица Олга Рутоњић и учитељ
Милош Гавриловић. Они су се задржали до 1956. када су их заменили Љубисав
Младеновић и нека учитељица Миланка или Рада (не зна се тачан податак). Она је
кратко радила и на њено место дошао је Живан Бошковић.
У школи у Цулинама најчешће су биле две класичне
комбинације (I и
III, II и IV
разред). Због недостатка простора једни су ишли пре подне, а други после подне.
Тако је то трајало све до 1960. док школа није
проширена. Тада је дограђена још једна учионица од 48 m2 па је школски ентеријер
увелико промењен .
Одласком учитеља Љубисава Младеновића и Живана
Бошковића, у Цулине су дошли брачни пар Јеротије (Мићо) Лукић и Слободанка
Лукић, који су радили све до 1963.
Школске 1963/64. у школи су радиле учитељице
Милева Свињаревић и Фарида Хоџић, а већ следеће школске године замениле су их
Босиљка Јанковић и Ана Јокановић.
У периоду од 1966. па до 1970. поред учитељице Босиљке Јанковић мењали су се
учитељи из централне школе из Амајића: Лепосава Златић, Рада Цимеша, Данило
Ћирић.
Школске 1969/70. у Цулине долази учитељица Милка
Михаиловић која ће у Цулинама остати све до пензионисања 2002. године. У
међувремену Босиљка Јанковић одлази у Амајић, а мења је Драгиња Матић-Трифуновић
која остаје све до 1983. када прелази у Амајић, а на њено место долази учитељ
Никола Михаиловић, који ће радити до 2004. када одлази у пензију.
У овом периоду у Цулинама радиле су две
комбинације. Важно је напоменути да је у периоду 1992. до 1995. било ученика из ратом захваћених подручја (БиХ,
Хрватска)., и да су исти ученици наставили школовање у Цулинама.