Четвртак увече, 15. Август 2019.
Драги Дневниче,
Данас ми је у госте напокон стигао мој
мали сестрић Адам. Био сам тако узбуђен јер ћу га опет видети после 2-3 месеца.
Треба да дође око један после подне са својим родитељима. Нестрпљиво сам га
очекивао цело јутро, сваки час сам гледао
у сат. Чинило ми се да се време креће спорије или чак да је стало.
Дошао је и тај час. Био сам у соби, а
испред се зауставио ауто. Стигао је Адам. Мало се на почетку стидео, док се
није привикао на нас. Њему је осам месеци и у фази је пузања. Сека му је
ставила деку на траву, а ја сам непрестано био уз њега. Сваки његов покрет био
ми је симпатичан. Најсмешније ми је било што не сме да крене на траву. Дође до
ивице деке и само чупка траву и цветиће.
Толико ми је било забавно и лепо уз њега,
да нисам ни приметио како је брзо прошао дан. Признајем, мој Дневниче, уморио
ме је мали сестрић. Почињу полако да ми се затварају капци.
Једва чекам да сутра сване да наставим
дружење са тим малим преслатким створењем које испушта неке неразумљиве
гласове.
Лаку
ноћ.
Твој Лазар