Када
бих лети гледао кроз прозор, чудио сам се какве се звездице пале и гасе у тами.
Сада знам да су то свици а најсјајнији од њих мени осветљава пут непрестано.
Његов
нежни пољубац ме увек отпрати на спавање и дочека кад се пробудим. Тихи,
умиљати глас ме саветује шта је добро, а шта није. Некада зазвони јаче, али ја
знам да је то из љубави јер се плаши за мене. Гради за мене пут на којем је
лако прескочити препреке. Чисти са њега тугу и проблеме. Све моје дилеме веома
једноставно разјасни. Тугу претвара у радост, болест у здравље. Његов поглед ми
даје сигурност и снагу да идем даље, да истрајем. Светлошћу којом сија
растерује моје страхове и немире.
Тој
чаробној светлости је име мајка и волео бих да се никад не угаси.