четвртак, 28. април 2016.

РЕЛАИЗОВАНА ХУМАНИТАРНО-ПРОДАЈНА ИЗЛОЖБА

Вест о овом догађају пренео је новинар Далибор Крстић на порталу malizvornik.info.

Далибор је лично присуствовао догађају.

Вест преносимо у целости са: http://www.malizvornik.info/?p=3646.

У организацији ПУ „Црвенкапа“ из Малог Зворника, у среду 27. априла, од 10 до 12 часова, реализована је хуманитарно продајна изложба у Доњој Трешњици, под мотом: „Рука мала чаролију ствара“.

Предшколцима и васпитачици Јовани Несторовић, у Доњој Трешњици, придружили су се учитељи, Милена Матовић и Предраг Спасојевић, са својим ученицима.

Родитељи, пријатељи, родбина и комшије су били у прилици да посете Основну школу „Милош Гајић“ у Доњој Трешњици, да погледају радове деце и да их купе по симболичним ценама.

Сав приход од изложбе, у износу од око 6.000 динара, намењен је за помоћ оболелој деци са подручја Општине Мали Зворник.


Уредник: Далибор Крстић
Фото: Предраг Спасојевић

ЕКСКУРЗИЈА УЧЕНИКА8. РАЗРЕДА

Наши ученици у Аква прку у Јагодини
Дана 25. и 26. априла 2016. године ученици осмог разреда извели су екскурзију на релацији: Амајић– Таково – Јагодина - Свилајнац – Амајић.

У оквиру путовања посетили су:
Музеј у Такову (задужбина Александра Обреновића),
Јагодина (музеј воштаних фигура, ЗОО врт, аква-парк),
Свилајнац (природњачки музеј),
манастир Копорин.

Сви ученици веома су задовољни садржајима екскурзије, услугама туристичке агенције и хотела, а најлепше је било, ипак, дружење са ученицима (и колективом) ОШ „Браћа Рибар“ из Доње Борине, са којима смо били заједно оба дана.


Детаљан Извештај са екскурзије биће урађен и постављен на блог након ускршњих празника.

Вест и фото запис:
Радмила Божић, директорка


Манастир Копорин

Музеј у Такову

Природњачки музеј у Свилајнцу

Природњачки музеј у Свилајнцу

Музеј Воштаних фигура, Јагодина

ЗОО парк Јагодина

понедељак, 25. април 2016.

РУКА МАЛА ЧАРОЛИЈУ СТВАРА

Хуманитарно-продајна изложба у Доњој Трешњици!!!!

У организацији ПУ "Црвенкапа" из Малог Зворника, у среду 27. априла 2016. године у трајању од 10 до 12 часова биће реализована:


ХУМАНИТАРНО ПРОДАЈНА ИЗЛОЖБА


под мотом: РУКА МАЛА ЧАРОЛИЈУ СТВАРА!!!!

Предшколцима и васпитачици Јовани Несторовић придружили су се учитељи у Доњој Трешњици, Милена Матовић и Предраг Спасојевић, са својим ученицима.

ПОЗИВМО све родитеље, пријатеље, комшије и родбину да посете школу у Доњој Трешњици у наведено време и да погледају радове деца и да их купе по симболичним ценама.

Сав ПРИХОД од изложбе намењен је за помоћ оболелој деци са подручја Општине Мали Зворник.

Надамо се да ће се наши суграђани одазвати и да ће нас посетити у среду од 10 д 12 часова.







уторак, 19. април 2016.

ЛУЧОНОШИШТЕ КРОЗ ТРИ ВЕКА

Сто седамдесет година наша школа исијава светлост у овом забаченом делу Србије. Педесет четири године у деветнаестом веку, кроз цео двадесети век и ових шеснаест година двадесет првог века. Мало ли је?!

И ова књига, као и све које сам радио, рађена је онако како се овде одувек живело – сиротињски. Ограничени смо били бројем страна, квалитетом папира, црно-белом штампом, меким корицама... Једино нисмо били ограничени људскошћу и љубављу које смо уткали у ову монографију.

Нисмо имали могућност да проведемо време у Архиву Србије и Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Искористили смо податке које је одатле систематизовао прерано преминули Дејан Павић, професор историје, који је у једном периоду био радник и наше школе. Празнине из периода прве половине двадесетог века попунили смо сећањима која смо прикупили од најстаријих грађана у нашој околини који су били ученици ове школе. Јасно је да није реч о релевантним изворима јер сећање уме понекад да закаже, да превари, али то је удахнуло посебан живот монографији.

Наши саговорници су се живописно присећали својих школских дана, неких лепих тренутака, али и ружних. У сећањима су остала само имена учитеља и учитељица (презимена су већ ишчезла као и минуле године), али се сви присећају колико су људи овога краја били сиромашни, колико се гладовало, радило, зебло... Неко се присетио батина у школи од стране учитеља али и другова, као и батина код куће, рата (Другог светског), живота служичанди, трчања за стоком, књига које су биле шарене, проблема да се купи једна свеска, али су сви рекли да су то били лепи дани, да је школа потребна свима и да је њима много значила

Пронаћи ћете у овој књизи и сећања пријатеља који су нам помагали у невољи, наших вероучитеља и наставника који су некада радили код нас, пензионисаних учитеља... Кроз њихова сећања увек се провлаче деца – здрава, весела, бистроока, затим колектив који је личио на породицу и неизоставна опчињеност природом овог дела западне Србије.

Наша школа живи и данас. Није тешко доћи до сувопарних података о нама – о броју ђака, успеху ученика, списковима запослених. Постоје они и у Министарству просвете, Трезору, Школској управи... Нама је важно да постојимо у лепом сећању и приповедањима људи које смо поменули, као и оних са којима нисмо разговарали. То много више говори о школи, о нама, о средини у којој живимо, то говори да треба да постојимо и трајемо и даље јер је школа једина институција која постоји оволико дуго у наших пет села одакле деца похађају наставу. У тим селима нема фабрика, предузећа, али школа је била и биће увек ту. И та села постојаће дотле докле постоји и школа.

У овој, по обиму, малој књизи нису улепшавани подаци. Тако ће читалац пронаћи неке учитеље који су овамо долазили по казни, који су пили, били у сукобу са селом, тукли ђаке и ко зна шта још... Међутим, пронаћи ће и једну малу савремену школу која постоји и ради данас, која у потпуности оправдава своје трајање, постојање, мисиу и визију, школу која је школа двадесет и првог века.

Израз лучоношиште сковао сам пишући ову књигу. Тај израз не постоји. Јединствен је као и наша школа. Попут преноћишта, мрестилишта, светилишта – родила се реч лучоношишите. Луч је била једина светлост којом су наши стари располагали. Просвет(л)итељи су уносили ону другу, духовну светлост. А наша школа, једна од најстаријих ослоњених на Дрину, била је место где су се ти, који су просветљивали народ, налазили. Зато је то лучоношиште.

Монографија није писана као стручна. То ми није ни био циљ. Могло би се замерити много тога по том питању. Желео сам да напишем једну лепу, животну причу о једној школи, једном пределу Србије, једном временском периоду... Волим да кажем да је реч о романсирано-документаристичкој грађи у коју сам уткао дозу људскости.

Ми смо у монографији буквално само „загребали“ многе теме. Драго би нам било да наше „лучоношиште“ послужи као подстицај за даља истраживања историчарима, лингвистима, педагозима, антрополозима, музиколозима, природњацима, петролозима и многим другим. Од посебне важности је да млади радници у колективу, али и житељи околних села, почну већ сада да сакупљају грађу коју ће касније неко систематизовати. Јер, ако то не учинимо (парафразираћу Стевана Сремца), сви ти догађаји неће бити отргнути од заборава – Дрина ће их однети у Саву, Сава у Дунав, а Дунав ко зна где... И више се никада неће вратити...

Предраг Спасојевић,
У Амајићу 2016. године.

понедељак, 18. април 2016.

РЕЦЕНЗИЈА МОНОГРАФИЈЕ

Добивши у руке нешто што се зове монографија школе, мисли ми је заокупио први утисак – научни стил, подаци, фактографија, безлична анализа документације и сл. Већ у самом уводном обраћању, аутор је унео једну дозу сумње у истинитост мог првог утиска. Провејава личан тон, субјективан, наговештава се исти такав тон интервјуисаних саговорника, помињу се изрази колектив као породица, весела, здрава, бистроока деца, опчињеност природом... На крају, и сам аутор упозорава да при раду није себи поставио за циљ израду стручне монографије него оживљавање минулих деценија, њих седамнаест. И баш то „нестручно“ вредно је хвале. Пишући о минулим временима, тешкој материјалној ситуацији села, породица, ученика који су долазили боси у школу до у касну јесен, празних торби званих спремачица (јер се у њима носило оно што је спремљено за ужину), може ли се заборавити на емпатију и све те тешке животне приче пренети кроз пуке, обезличене фактографске податке? Има ли игде више живота него у једној школи кроз коју су прошле стотине, хиљаде, десетине хиљада ђака, а много њих у њој и ноћивало у просторији наменски одређеној као ученичка спаваоница? Онда не чуди одлука аутора да у монографију ове школе дода поетску ноту и развој школства и школе предочи топлим, људским стилом и тоном.

Подаци о школи прикупљени су из више извора и грађа је хронолошки подељена у три дела – деветнаести, двадесети и двадесет први век. Они најстарији подаци, о оснивању и првим годинама рада школе, добијени су исцрпним и за живота недовољно признатим радом нашег прерано преминулог колеге, професора, историчара, истраживача, Дејана Павића (објављени у његовом делу Хроника развоја школства општине Мали Зворник).

О првој половини двадесетог века у овој монографији нема таквих података јер је целокупна документација коју једна школа има нестала у хектолитрима воде која је 1955. године поплавила школу, гробље, пут, њиве. Наиме, изградњом Хидроелектране „Зворник“ у Малом Зворнику, потопљена је, између осталог, стара школска зграда и цела њена архива, документи, Летопис, све из чега се могло доћи до података о раду школе, броју ђака, запослених итд. О овом периоду читаоцима причају праве животне приче некадашњи ученици школе па се сазнаје много о односу учитеља према ученицима, школском прибору, одећи, школском календару, наставним предметима, али и много тога о тадашњем животу уопште. Оживљавају заборављени учитељи, директори, мештани, на моменте се готово може чути жамор и граја у школском дворишту или расправа учитеља са локалним или пак државним властима.

Двадесет први век обилује табеларним подацима, али опет се предочава и васпитни, културни, хуманитарни и сваки други вид ангажовања школе.

Посебан део књиге носи назив Други о нама, а чине га писма оних који су случајно зашли у ове пределе западне Србије, упознали крајолик, ученике, колектив и отишли даље фасцинирани оним што су видели и доживели.

С правом се може рећи да је ова школа, иако мала, школа за пример, светионик који исијава своје светло изводећи тако на прави пут оне који су у мраку, нудећи једину безвременску вредност – знање. Она не заборавља своје старије генерације, а и мимо наставе ради у корист и за добро својих садашњих ученика.
           
Ивана Ивановић,
професор српског језика и књижевности, април 2016. године

           

ИГРЕ БЕЗ ГРАНИЦА

Данас су еници осмог разреда наше школе били гости у Средњој сколи у Малом Зворнику.

Одржане су прве Игре без граница.

Учесници су били ученици осмог разреда са подручја наше општине и ученици прве године Средње школе.



Учешће су узели и професори Средње школе.

Ученици су се такмичили у једанаест дисциплина:
  1. слободна бацања на кош,
  2. гађање тројки,
  3. пенали,
  4. надвлачење конопца,
  5. музичка столица,
  6. плес у пару са балоном,
  7. трка са кашиком и јајетом,
  8. провлачење испод конопца,
  9. трчање у врећи,
  10. поједи смоки из тањира без употребе руку,
  11. извади јабуку из чиније устима.


Наше ученике предводила је Наташа Вучетић, професор физичког васпитања.

Ученици који су се надметали су: Алекса Божић, Драган Вучетић, Јелена Јездимировић, Милица Ерић, Милан Ерић, Војислав Ерић, Михајло Јошић, Анђела Лукић, Сања Мићић, Стефан Гајић, Синиша Томић и Александра Спасеновић.


Наставница Наташа презадовољна је организацијом и општом атмосфером на догађају.

Фотографије, Наташа Вучетић.

субота, 16. април 2016.

ПРОБНИ ЗАВРШНИ ИСПИТ

Пробни завршни испит из математике за ученике осмог разреда одржан је у петак 15. априла 2016. године.

Данас, 16. априла 2016. године ученици осмог разреда решавали су од 09.00 часова тест из српског, односно матерњег језика, док је у 11.30 часова започео комбиновани тест са питањима из физике, биологије хемије, историје и географије.

Пробни завршни испит осмишљен је за децу како би били опуштенији на самом полагању и јуну.

Фотографије: Наташа Вучетић.






НАСТАВНИЧКО ВЕЋЕ У АПРИЛУ

У среду, 13. априла 2016. године одржано је редовно Наставничко веће по завршетку трећег класификационог периода.

Будући да велики део наставника ради у две или три школе, обезбеђено је довољно присуство чланова Већа.

Радило се ефикасно и све тачке дневног реда су успешно реализоване. Мере су донете и предузете су конкретне мере.

Интезивиран је рад за припрему програма Дана школе, као и за учешће на Ђачком Вуковом сабору.



среда, 6. април 2016.

ОПШТИНСКА СМОТРА РЕЦИТАТОРА

У уторак,05.априла 2016.у Библиотеци „17 септембар“ у Малом Зворнику одржана је Општинска смотра рецитатора Песниче народа мог. Учесници су били ученици нижих и виших разреда свих основних школа из наше општине, као и ученици средње школе.

Нашу школу представљала су два ученика нижих разреда
  • Павле Лазић, 2. разред и
  • Филип Божић, 4. разред

и три ученика виших разреда
  • Марина Николић, 5. разред,
  • Сања Томић, 7. разред и
  • Анђела Лукић, 8. разред.


За Окружно такмичење,које ће се одржати у Крупњу,изабрана су три ученика нижих, три ученика виших разреда, као и три ученика из средње школе.

Од наших ученика Анђела Лукић је освојила треће место и пласирала се даље. Остали ученици су добили захвалнице на учешћу.