Добивши у руке нешто
што се зове монографија школе, мисли ми је заокупио први утисак – научни стил,
подаци, фактографија, безлична анализа документације и сл. Већ у самом уводном
обраћању, аутор је унео једну дозу сумње у истинитост мог првог утиска. Провејава
личан тон, субјективан, наговештава се исти такав тон интервјуисаних
саговорника, помињу се изрази колектив као породица, весела, здрава,
бистроока деца, опчињеност природом... На крају, и сам аутор упозорава да
при раду није себи поставио за циљ израду стручне монографије него оживљавање
минулих деценија, њих седамнаест. И баш то „нестручно“ вредно је хвале. Пишући
о минулим временима, тешкој материјалној ситуацији села, породица, ученика који
су долазили боси у школу до у касну јесен, празних торби званих спремачица (јер се у њима носило оно што је
спремљено за ужину), може ли се заборавити на емпатију и све те тешке животне
приче пренети кроз пуке, обезличене фактографске податке? Има ли игде више
живота него у једној школи кроз коју су прошле стотине, хиљаде, десетине хиљада
ђака, а много њих у њој и ноћивало у просторији наменски одређеној као ученичка
спаваоница? Онда не чуди одлука аутора да у монографију ове школе дода поетску
ноту и развој школства и школе предочи топлим, људским стилом и тоном.
Подаци о школи
прикупљени су из више извора и грађа је хронолошки подељена у три дела –
деветнаести, двадесети и двадесет први век. Они најстарији подаци, о оснивању и
првим годинама рада школе, добијени су исцрпним и за живота недовољно признатим
радом нашег прерано преминулог колеге, професора, историчара, истраживача,
Дејана Павића (објављени у његовом делу Хроника развоја школства општине
Мали Зворник).
О првој половини
двадесетог века у овој монографији нема таквих података јер је целокупна
документација коју једна школа има нестала у хектолитрима воде која је 1955.
године поплавила школу, гробље, пут, њиве. Наиме, изградњом Хидроелектране „Зворник“
у Малом Зворнику, потопљена је, између осталог, стара школска зграда и цела
њена архива, документи, Летопис, све из чега се могло доћи до података о
раду школе, броју ђака, запослених итд. О овом периоду читаоцима причају праве
животне приче некадашњи ученици школе па се сазнаје много о односу учитеља
према ученицима, школском прибору, одећи, школском календару, наставним
предметима, али и много тога о тадашњем животу уопште. Оживљавају заборављени
учитељи, директори, мештани, на моменте се готово може чути жамор и граја у
школском дворишту или расправа учитеља са локалним или пак државним властима.
Двадесет први век
обилује табеларним подацима, али опет се предочава и васпитни, културни,
хуманитарни и сваки други вид ангажовања школе.
Посебан део књиге носи
назив Други о нама, а чине га писма оних који су случајно зашли у ове
пределе западне Србије, упознали крајолик, ученике, колектив и отишли даље
фасцинирани оним што су видели и доживели.
С правом се може рећи
да је ова школа, иако мала, школа за пример, светионик који исијава своје
светло изводећи тако на прави пут оне који су у мраку, нудећи једину
безвременску вредност – знање. Она не заборавља своје старије генерације, а и
мимо наставе ради у корист и за добро својих садашњих ученика.
Ивана Ивановић,
професор српског језика и
књижевности, април 2016. године
Нема коментара:
Постави коментар