понедељак, 18. април 2016.

РЕЦЕНЗИЈА МОНОГРАФИЈЕ

Добивши у руке нешто што се зове монографија школе, мисли ми је заокупио први утисак – научни стил, подаци, фактографија, безлична анализа документације и сл. Већ у самом уводном обраћању, аутор је унео једну дозу сумње у истинитост мог првог утиска. Провејава личан тон, субјективан, наговештава се исти такав тон интервјуисаних саговорника, помињу се изрази колектив као породица, весела, здрава, бистроока деца, опчињеност природом... На крају, и сам аутор упозорава да при раду није себи поставио за циљ израду стручне монографије него оживљавање минулих деценија, њих седамнаест. И баш то „нестручно“ вредно је хвале. Пишући о минулим временима, тешкој материјалној ситуацији села, породица, ученика који су долазили боси у школу до у касну јесен, празних торби званих спремачица (јер се у њима носило оно што је спремљено за ужину), може ли се заборавити на емпатију и све те тешке животне приче пренети кроз пуке, обезличене фактографске податке? Има ли игде више живота него у једној школи кроз коју су прошле стотине, хиљаде, десетине хиљада ђака, а много њих у њој и ноћивало у просторији наменски одређеној као ученичка спаваоница? Онда не чуди одлука аутора да у монографију ове школе дода поетску ноту и развој школства и школе предочи топлим, људским стилом и тоном.

Подаци о школи прикупљени су из више извора и грађа је хронолошки подељена у три дела – деветнаести, двадесети и двадесет први век. Они најстарији подаци, о оснивању и првим годинама рада школе, добијени су исцрпним и за живота недовољно признатим радом нашег прерано преминулог колеге, професора, историчара, истраживача, Дејана Павића (објављени у његовом делу Хроника развоја школства општине Мали Зворник).

О првој половини двадесетог века у овој монографији нема таквих података јер је целокупна документација коју једна школа има нестала у хектолитрима воде која је 1955. године поплавила школу, гробље, пут, њиве. Наиме, изградњом Хидроелектране „Зворник“ у Малом Зворнику, потопљена је, између осталог, стара школска зграда и цела њена архива, документи, Летопис, све из чега се могло доћи до података о раду школе, броју ђака, запослених итд. О овом периоду читаоцима причају праве животне приче некадашњи ученици школе па се сазнаје много о односу учитеља према ученицима, школском прибору, одећи, школском календару, наставним предметима, али и много тога о тадашњем животу уопште. Оживљавају заборављени учитељи, директори, мештани, на моменте се готово може чути жамор и граја у школском дворишту или расправа учитеља са локалним или пак државним властима.

Двадесет први век обилује табеларним подацима, али опет се предочава и васпитни, културни, хуманитарни и сваки други вид ангажовања школе.

Посебан део књиге носи назив Други о нама, а чине га писма оних који су случајно зашли у ове пределе западне Србије, упознали крајолик, ученике, колектив и отишли даље фасцинирани оним што су видели и доживели.

С правом се може рећи да је ова школа, иако мала, школа за пример, светионик који исијава своје светло изводећи тако на прави пут оне који су у мраку, нудећи једину безвременску вредност – знање. Она не заборавља своје старије генерације, а и мимо наставе ради у корист и за добро својих садашњих ученика.
           
Ивана Ивановић,
професор српског језика и књижевности, април 2016. године

           

Нема коментара:

Постави коментар