ПОГЛЕД СА МОГ ПРОЗОРА, Павле Лазић, IV/1

Прошло је доста времена од како је јесен дошла у моје село.

Сваки дан је падала киша, док лагано није прешла у снег. Стара јесен пакује своје шарено лишће, док зима свој бели прах шири по земљи. Она два-три усамљена листа, што јесен није покупила, леже под снегом, уплашени и смрзнути. Јеле и борови, са њиховим малим бодљицама, покушавају да угреју јадно и голо листопадно дрвеће. Јесен се сасвим изгубила у леденом белом пољу. Понегде, где су остали последњи трагови јесени, брзо су се изгубили под хладним снегом.

Дани су текли као река а ноћ је милила споро као облаци. За јесен више није имало смисла да буде ту.

Јесен се вратила кући. Чула се само тишина и белео се снег.