Путовала сам у Београд са мамом и татом.
Било је то прошле године у децембру.
Седела сам на задњем седишту аутомобила и
посматрала брдовит и нераван предео. Окружују нас шуме у светлуцавим, белим хаљинама. Све је
тако тихо и мирно, све је затрпано меканим снежним покривачем, само се поред
пута уочавају људске стопе. Сва та лепота ме је смирила и ја сам заспала.
Када сам се пробудила, били смо у
равничарском пределу. Пред мојим очима
развијале су се слике те бескрајно широке равнице. Снег се пресијавао на
хладном децембарском сунцу које се трудило да избегне тамне облаке. Из њих ће
сваког часа почети да пада снег и поново ће затрпати очишћене стазе и људске
стопе и све ће поново бити једноставно, без икаквих шара и неравнина. Ослањам
се на прозорско стакло и упијам сунчеве зраке који нежно милују моје лице.
Пред мојим очима изненада се створи
дугачак мост преко Дунава. Гледам одозго у дубоку зелену воду. Изненада се окрећем
и угледам велику тврђаву. Калемегданску тврђаву. Изгледала је прелепо.
Ушли смо у град. На улицама су нова
непозната лица. Сви некуда журе и нестрпљиви су. И ја постајем нестрпљива.
Једва чекам да стигнемо до куће мога чиче и да потрчим низ његово двориште
прекривено снегом.
Од брдовитог краја, преко мачванске
равнице и дубоког Дунава, стигла сам у главни град и до краја нашег путовања.
За само неколико сати пред мојим очима изменило се толико слика и све што сам
запазила остаће и у лепом сећању.
Нема коментара:
Постави коментар