РЕПОРТАЖА НА ТВ ПОДРИЊУ, емитована 28. новембра 2017. године

Први део

Други део

РИЈАЛИТИ И НАСИЉЕ КОД ДЕЦЕ

Тешко је бити кратак на ову тему. Потрудићу се из разлога да би људи прочитали текст. Напомињем да у тексту неће бити поменут ниједан ријалити, ниједан учесник некога ријалитија јер све очем ће бити говора уопштено је и односи се на све програме ове врсте који се емитују код нас.

Суштина ријалитија је све осим реалности. Већина програма ове врсте су преузети из „белог света“. Учесници потписују уговоре у којима се прецизира за шта и колико су плаћени. Циљ је што већа гледаност, што веће учешће маса посредством СМС порука и телефонских позива или, краће речено, што већа зарада. А то подразумева режирање и планирање већег дела активности.

Основни начин привлачења пажње гледалаца није култура, образовање, едукаивност садржаја и тема. Напротив! Тамо се чују и виде псовке, претње, свађе, туче и слично, а све што је законом забрањено и у вашим кућама, не само на телевизији (на којој се упркос томе емитују).

Будући да деца која похађају основну и средњу школу гедају ове програме, замолио бих родитеље да размисле о следећем:

• Да ли желите да ваша деца посматрају све горе наведено?
• Сматрате ли да је успех појавити се у оваквој емисији?
• Да ли бисте желели да ваша ћерка (или ћерка некога из ваше најближе родбине) буде предмет поруга, да се јавно опија, скида, упражњава (квази)секс и слично а све пред милионским аудиторијумом?
• Сматрате ли да је успех да се ваш син или ћерка јавно хвали да није прочитао ни једну једину књигу, да су успели у животу без школе?

Деца се идентификују са својим „идолима“ и „јунацима“ из ријалити програма, прате све, навијају. Следе наш пример. Од некога су морали да наче тај вид поашања.

Рећи ћу реченицу због које сам се сам себи смучио:

Интернет је једна велика библиотека у којој постоје најпаметнији садржаји на свету, али и они наглупљи. За којом полицом ћемо посегнути, зависи од нас.

Аргумент да је неко мад урадио нешто ненормално (и) лоше зато јер је желео да поступи као неко на ријалитију, према мом мишљењу је отежавајућа околност – никако оправдање.

Не чекајмо да институције ураде нешто поводом свега наведеног. Институције су омогућиле емитовање тих садржаја. Учинимо нешто у својим домовима – једино то можемо. Већ незамисливо много каснимо.

Или да у школе уведемо видео надзор, па да те камере искористимо за ријалити. Можда би на овај начин многи заволели школу.

Предраг Спасојевић, учитељ

ОПШТИ РОДИТЕЉСКИ САСТАНАК ПОСВЕЋЕН НАСИЉУ

У среду, 22. новембра 2017. у матичној школи у Амајићу одржан је општи родитељски састанак на тему насиља, а по препоруци надежног Министарства.

Мото састанка био је ТОЛЕРАНЦИЈА НА НАСИЉЕ = 0!

Састанак су реализовале дирекорка школе, Радмила Божић, и школски психолог Вера Пашћан.

Родитељи су упознати са законским одредбама из ове области као и начином и обавезом реаговања у свакој ситуацији која је увези са насиље.

Ово је само прва од активности са родтељима. Директорка је повала родтеље да предложе теме оваквих окупљања, а школа ће то реализовати.

НЕ ТРЕБА СЕ У СРЕЋИ ГОРДИТИ НИ У НЕСРЕЋИ ОЧАЈАВАТИ, Анђела Ерић, 8. разред

Као што сви добро знамо, у животу није све тако сјајно. Постоје ту разни успони, падови, и они дани када видимо себе као најсрећнију особу.

Чак и онда када се нађемо у неком великом проблему, треба дабудемо јаки. Да рачунамо на себе. Покушамо решити тај проблем. Останемо присебни. Дајемо наду сами себи. И, наравно, увек имамо у глави да ће једног дана бити све добро. Како год да нам је у животу, то се некад мора променити. Само треба имати стрпљења. Не може све цветати заувек, нити бити све црно.

Са друге стране, када смо срећни, богати или када нам се дешавају лепе ствари, не треба понижавати друге. Или уздизати се изнад њих ного више већ остати у добрим односима чак и са онима који немају никакве услове за живот. Треба им помоћи. Саветовати их. Разумети. Комуницирати што више са има јер није све у новцу. Није ни у ботатству, ни спољашњем изгледу. Човека треба гледати изнутра. Неком не вреди ако је богат, али се не зна понашати. Према томе, чак и онај најсиромашнији може бити поштованији од оног који има све.

Суштина се очима не да сагледати, само се срцем добро види.

САВРЕМЕНА БАЈКА О КАНАИЈУ, Анђела Миросављевић, 5. разред

Пре много година канаи су изумрли. Сви су мислили да их нема, али то није била истина.

Канаји су људи који имају моћи природе. И дан-данас живе на врху планине Укреп. Планина је добила име по томе што је уклета. Нико је од људи из села није посетио. Сви су се бојали и нису смели да дођу због канаија. Бојали су се да их не претворе у нешто. Канаи су на врху планине управљали природом.

После прохладног јутра сунце је засијало на небу. Канаи Мија је сишла у подножје планине Укреп. Дошла је до села и застала да се мало одмори. Кад се одморила, кренула је ка шуми. Сунце је полако почело да залази, а Мија се изгубила. Мрак је пао. Мијини родитељи су се забринули што је нема толико дуго. Она је лутала и лутала и већ је мислилада одустане од потраге за планино. Села је на пањ и размишљала све док није видела да нешто светли у даљини. Била је радознала и кренула ка тој светлости. Што је била ближа, светло је све више сијало док није дошла и видела шта је било ту. Зачудила се када је видела један драгуљ на великом камену. Драгуљ је толико јако сијао, да је обасјао пола пута. Сада је знала шта прави толико јаку светлост. Сијао је тамнољубичастом бојом. Мија га је узела и ставила око врата. Драгуљ је имао много јаку моћ, претворио је добру Мију у злу. Она се осећала збуњено. Вртело јој се у глави. Покушала је да хода али није могла јер је јој била мука. Онесвестила се и пала на земљу.

Освануо је нов дан. Она и даље није знала којим путем да иде. Осећала се све моћније, била је јака. Била је јака зато што је драгуљ почео да делује. Одбацила се од земље и пронашла пут до куће. Чим је дошла, родитељи су дотрчали до ње. Она је била мрзовољна, није хтела ни да их погледа. После неког времена хтела је да баци мајку са литице планине Укреп. Мајка јој је видела драгуљ и мржњу у очима. Одмах је позвала њеног оца. Отац јој је скинуо драгуљ. Мија је пала на колена. Они су је подигли, а она се одмах извинила родитељима. Рекла је да више никад неће дирати тај драгуљ. Прихватили су извињење и све је опет било као пре.

И тако је Мија са својом породицом живела срећно.

ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ

Ученици другог разреда у матичној школи у Амајићу су се упознали са празницима које славимо у породици.

Велико интересовање ученици су показали за упознавање обичаја који се са генерације на генерацију преносе у нашим породицама.

Ученици су показали добро предзнање и на часу били активни. На часовима Народне традиције ученици ће наставити да изучавају обичаје нашег народа.

Текст и фотографије: Љиљана Миросављевић, учитељица.

КО ЈЕ КО У ОШ „МИЛОШ ГАЈИЋ“?

У нашој школи нема много ученика, али та малобројност не спречава да они показују своје знање и вештине на разне креативне и забавне начине.

Ученици 8. разреда овог пута су направили школски часопис на енглеском језику на тему КО ЈЕ КО У ОШ „МИЛОШ ГАЈИЋ“? (WHO'S WHO IN MILOS GAJIC?) као утврђивање једне наставне теме „Људи и комшије“ (People and neighbours). Они су интервијусали и писали о особама које раде у школи.

У нашпој школи ради пуно дивних и професионалнх људи који се односе једни према другима с поштовањем и дају једни другима подршку. Пошто у 8. разреду има свега 6 ученика, ученици су одабрали само 6 особа да представе у часопису.

Сања Вучетић је писала о НАТАШИ ВУЧЕТИЋ која ради у школи од 2012. године. Одељенски старешина је 8.разреда и наставница је физичког васпитања. Почела је да ради у школи са 26 година, чим је завршила факултет. Каже да не би изабрала ништа друго осим да ради са децом.

Анђела Ерић интевијуисала је директорку школе РАДМИЛУ БОЖИЋ која ради у нашој школи већ 20 година, од како је завршила Учитељски факултет. Изабрана је за директора школе 2010. године и до сада успешно обавља свој посао. Она је веома педантна и пристојна особа која пружа подршку свима. Каже и да је поново ученик који стоји пред дилемом коју школу да упише, опет би изабрала пут просветног радника. Воли ученике и наставнике, и поносна је на њихове постигнуће и увек се труди да пружи њима најбоље могуће услове за учење и рад. Саветује ученике да напорно уче и да пажљиво изаберу коју средњу школу да упишу и најпре да постану добри и искрени људи. На питање „Да ли је посао директора тежак?“, одговори да није, али да захтева пуно одговорности. Каже да добар директор мора да буде добро упознат са системом образовања, законом и мора да има јак карактер. Њен мото је: „Увек верујем у децу!“

Дејан Јездимировић је писао о помоћном раднику ДРАГИЦИ БОЖИЋ која ради у нашој школи 17 година. Дејан каже да је она једна од најважнијих особа у школи јер одржава школу чистом и тиме ствара основни услов за учење. Такође дели ученицима ужину, кува кафу и ради многе друге послове. Она каже: „Ниједан посао није срамота радити, срамота је не радити ништа“.

О наставници енглеског језика је писао Жељко Томић. МАРТА ЖИВАНОВИЋ  је родом из Казахстана. Говори неколико језика. Дошла је у Србију пре око десетак година. У нашој школи ради од 2014. године. Она је веома мудра и дружељубива особа, и увек подржава ученике у учењу страних језика, и ораганизује наставу на забаван и занимљив начин. Жељко каже да је она једна од најбољих наставника у школи.

Саша Томић интервијуисао је НАДЕЖДУ БАРЛОВАЦ која долази из Лознице да предаје руски језик. Она каже да јој ништа није тешко осим да дуго путује до школе. Да се она пита, предавала би и ликовну културу, јер воли уметност. Говори да јој је лепо радити са децом без обзира на незадовољавајућу плату.

Лука Тадић је изабрао да представи своју мајку МАРИЈАНУ ТАДИЋ која ради у издвојеном одељењу у Цулинама као помоћни радник. Она је недавно почела да ради. Веома је задовољна у којим условима ради и каже да новац није важан колико је важно здравље.

Ученици 5. разреда су писали о себи користећи научено знање из претходних часова. Ево неких радова:

Анђела Миросављевић је рођена 2. новембра 2006. године. Живи са мамом, татом и две сестре у Амајићу који се налази поред реке Дрине. Воли животиње и књиге, а и лепо пева. Истиче се у цртању, заинтересована је за географију. На слици је са њеном најбољом другарицом Јованом Недић.

Лазар Бојић такође има 11 година. Рођен је 17. септембра 206. године и живи у Доњој Трешници која се налази на западу Србије. Воли компијутерске игрице и да се бави спортом. Овде на слици је са другаром Луком Тадић. Он је одличан математичар, интересује га географија, каже да није баш вешт у цртањау

А ученици 6. разреда су направили кратак водич кроз Србију:

Србија је мала земља која се налази на Балканском полуострву. Главни град Београд има око 2.000.000 становника. Председник државе је Александар Вучић. У Србији има много манастира и цркава. Свети Сава је највећи српски храм. Људи у слободно време одлазе у биоскоп и кафане. У Србији школа већином почине у 8 сати и завршава се око 13 сати.



Текст и фотографије: Мрта Живановић професор енглеског језика.