РИЈАЛИТИ И НАСИЉЕ КОД ДЕЦЕ

Тешко је бити кратак на ову тему. Потрудићу се из разлога да би људи прочитали текст. Напомињем да у тексту неће бити поменут ниједан ријалити, ниједан учесник некога ријалитија јер све очем ће бити говора уопштено је и односи се на све програме ове врсте који се емитују код нас.

Суштина ријалитија је све осим реалности. Већина програма ове врсте су преузети из „белог света“. Учесници потписују уговоре у којима се прецизира за шта и колико су плаћени. Циљ је што већа гледаност, што веће учешће маса посредством СМС порука и телефонских позива или, краће речено, што већа зарада. А то подразумева режирање и планирање већег дела активности.

Основни начин привлачења пажње гледалаца није култура, образовање, едукаивност садржаја и тема. Напротив! Тамо се чују и виде псовке, претње, свађе, туче и слично, а све што је законом забрањено и у вашим кућама, не само на телевизији (на којој се упркос томе емитују).

Будући да деца која похађају основну и средњу школу гедају ове програме, замолио бих родитеље да размисле о следећем:

• Да ли желите да ваша деца посматрају све горе наведено?
• Сматрате ли да је успех појавити се у оваквој емисији?
• Да ли бисте желели да ваша ћерка (или ћерка некога из ваше најближе родбине) буде предмет поруга, да се јавно опија, скида, упражњава (квази)секс и слично а све пред милионским аудиторијумом?
• Сматрате ли да је успех да се ваш син или ћерка јавно хвали да није прочитао ни једну једину књигу, да су успели у животу без школе?

Деца се идентификују са својим „идолима“ и „јунацима“ из ријалити програма, прате све, навијају. Следе наш пример. Од некога су морали да наче тај вид поашања.

Рећи ћу реченицу због које сам се сам себи смучио:

Интернет је једна велика библиотека у којој постоје најпаметнији садржаји на свету, али и они наглупљи. За којом полицом ћемо посегнути, зависи од нас.

Аргумент да је неко мад урадио нешто ненормално (и) лоше зато јер је желео да поступи као неко на ријалитију, према мом мишљењу је отежавајућа околност – никако оправдање.

Не чекајмо да институције ураде нешто поводом свега наведеног. Институције су омогућиле емитовање тих садржаја. Учинимо нешто у својим домовима – једино то можемо. Већ незамисливо много каснимо.

Или да у школе уведемо видео надзор, па да те камере искористимо за ријалити. Можда би на овај начин многи заволели школу.

Предраг Спасојевић, учитељ