ДАН ШКОЛЕ, Данијела Перић, шести разред
Наша
школа се зове Милош Гајић, налази се у Амајићу. У њу иду ученици од првог до
осмог разреда. Сваки разред има свог разредног или разредну, а сваки наставник
предаје одређени предмет. У школи нема пуно ученика, али на сваки начин
покушавамо да се играмо и дружимо.
Сваке
године двадесет петог маја одржимо приредбу. То је дан наше школе. Наставници и
директорица се договоре како ћемо да обележимо тај датум. Увек имају решење или
начин да нађу шта ће ученици да науче за Дан школе. Директорица позове госте
који могу да дођу да гледају приредбу на којој увек буде смешних улога и увек
засмејемо публику.
Сваке
године обележимо тај датум, али ове године то није могуће. Зато нам је
наставница српског језика предложила да напишемо састав на тему школе. Ми смо
навикли да у школи славимо тај датум јер је тако боље и лепше.
Наша
школа није ни велика ни мала, али је зато најлепша.
ДАН МОЈЕ
ШКОЛЕ, Ивана Ерић, шести разред
Моја школа се зове Милош Гајић. Налази се у
једном малом, али лепом селу Амајићу.
Сваке године двадесет петог маја обележава се Дан
школе. Потребно је уложити доста труда и воље за тај веома важан и значајан дан
за моју школу. Припреме за тај догађај су врло занимљиве и узбудљиве. Сваког
дана бисмо остајали после часова на пробама. Наставници неколико недеља унапред
заједно са нама припремају програм за тај догађај. Сваки ученик би био укључен
у сам процес припремања програма. Иако је потребно уложити доста труда и
изузетно напорног рада, ученици и наставници једва чекају тај чувени двадесет
пети мај.
Дани припрема веома брзо пролазе и најзад осване
најчешће диван и сунчан дан. Тог дана бисмо сви са осмехом на лицу ушли у наше
прелепо, скромно школско двориште. Како јутро одмиче, наставници заједно са
ученицима одбројавају сваки секунд до
почетка приредбе.
И ево, приближава се приредба. Родитељи полако
пристижу. Ученици уз мали страх и позитивну трему размишљају и осећају се
препоносно што баш они похађају ову школу.
Ове године сам јако тужна и разочарана што не
могу присуствовати том предивном догађају.
Моја школа можда и јесте мала и скромна, али је зато
пуна љубави и позитивне енергије.
ШКОЛА У МОМ
КРАЈУ, Павле Лазић, шести разред
Човек
је од давина развијао свој мозак, учио на својим грешкама и пазио се истих. Све
је почело од ватре, а стигло се до најразвијенијих технолошких уређаја. Људи су
одлучили да едукују свој народ и размењују мишљења и своје опширно знање и том
одлуком настала је школа коју данас знамо.
Школе
су постале неопходне свуда у свету, а ево и ја похађам једну. Образовна
установа у коју ја идем броји двадесетак ђака у вишим разредима, али има
награде са освојених такмичења у риболову, физици, математици и другим
предметима. Објекат је обојен у светлију браон боју, има огромно двориште са
игралиштем и парком, а све то красе високе околне брезе и букве. Мој разред
чини већину ученика школе јер нас има тринаест. Ја нисам навикао на друштво јер
у мом крају смо само мој друг и ја па нисам ишао даље од тога. Немирни смо и
причају нам да смо најгори разред који је до сада ишао у ову школу, али
највероватније су то причали и свакој претходној генерацији. У сваком одељењу
је било трчања, разбијања, кошкања, па што не би и код нас? Што се тиче мене,
покушавам да останем неутралан у учионици, али то је у доста случајева немогуће
јер постане занимљиво. Само то им замерам, али наставници су супер, увек би
прозборили са ђацима и увек би, у неком спорном случају, прогледали кроз прсте
сваком ученику. Рекао бих да нам је физичко најзанимљивији предмет. Има дас
довољно да можемо да играмо разноразне игре и спортове. Поседујемо и салу, али
у њу се сместимо обично кад је хладна зима, а лети максимално искориштавамо
лепо време и четрдесет и пет минута слободе. Одличан сам ђак и ево баш ове
године освојио сам друго место на такмичењу из физике, тако да то иде у архив
ове старе школе.
То би
било то. Отприлике, рекао сам вам интересантне ствари о мојој школи и ево
завршавам шести разред, на жалост, због пандемије новог вируса, не у школи већ
преко комуникацијских уређаја, али ћемо кад-тад поново сести у школске клупе.
ШКОЛА ЈЕ
МЕСТО ЗА... Тамара Перић, осми разред
Школа,
шта то може бити? То је једно прелепо и добро место за децу само што то неко
неће схватити.
У
школу се иде да би се учило и како би имали нешто иза себе. Али, у школи се
научи и како да будеш добра и поштена особа. Током школе научиш и како да
стекнеш правог пријатеља. Деси се и доста свађа и доста помирења током школе. У
школи одрастеш, схватиш што можда никада не би схватио о многим стварима.
Правог пријатеља је веома тешко пронаћи. У школи буду и они лоши и они добри.
Кроз поступке лоших особа можеш да схватиш шта не би требало да постанеш. Када
стекнеш правог пријатеља, он ти остане за цео живот. Али, и то пријатељство се
стекне кроз године школовања. Сада док сам дете, сваки дан без школе ми је
неиспуњен дан. За мене је школа прелепо место и тако ће и остати увек.
Свако
ко мисли да школа није добро место а ишао је у школу, не зна шта је пропустио.
Нема коментара:
Постави коментар