У
свом одрастању имао сам разне страхове. Са мраком и вештицама сам се опростио,
али страх од лопова никако да ме напусти.
Десило
се то 31. октобра, за Ноћ вештица. Тата је био на послу, а мама је отишла да
офарба ујну. Иако је баба спавала у суседној соби, помисао да родитељи нису ту
стварала ми је нелагодност. Искокао сам кокице, насуо сок и засео испред
телевизора. Иако ме мама упозоравала да не гледам страшне филмове, ја сам, као
и свако дете, искористио слободу. Био је филмски маратон за Ноћ вештица.
Док
сам гледао филм, узбуђење је расло, а како су се смењивале страшне сцене, тако
је и мој страх растао. Одгледао сам филм и решио да се ушуњам у кревет. Крв ми
се већ била заледила кад сам зачуо шкрипање капије. Какво олакшање од помисли
да стиже мама. Кренуо сам у ходник да јој откључам врата. Неко је куцао и
дозивао ме непознатим гласом. Ноге су ми се одсекле и срце је почело гласно да
лупа. Успаничио сам се, нисам знао шта да радим. Покушавао сам да се смирим, али
је срце хтело да искочи како се куцање и дозивање појачавало. Стајао сам тако у
мраку очекујући да лопов провали и уђе. Онда сам, ни сам не знам како, скупио
храброст да упалим светло пред вратима. Кроз стакло се назирала силуета ниске
особе. На прстима сам отишао до кухиње и узео оклагију. Био сам спреман да се
борим са лоповом. Одлучио сам да упалим светло у ходнику и да отворим врата. За
сваки случај, полако сам се пришуњао прво да осмотрим. „Лазо, што не отвараш?
Ја сам, баба Мара!“, зачу се са друге стране врата. Нисам поверовао јер то није
био њен глас. Сетио сам се вука и седам јарића – то мене лопов хоће да превари.
Дошла ми је нека храброст за коју нисам веровао да постоји . Откључао сам и
замахнуо оклагијом, кад оно – стварно баба Мара. Срећа те је нисам ударио,
измакла се на време.
Тако
сам ја превазишао страх од лопова, а нисам ни слутио да за то имам храбрости.
Данима
смо се после смејали како сам хтео да истучем комшиницу јер је нисам препознао
зато што је била промукла.
Нема коментара:
Постави коментар