ПИСМА

 

Ученици седмог разреда су на часовима српског језика обрађивали књижевна тела са тематиком из Другог светског рата, „Крваву бајку“ Десанке Максимовић и „Дневник“ Ане Франк. Након часова обраде су добили седмични задатак да напишу писмо поводом догађаја описаних у овим делима. Могли су да се ставе у улогу Анине измишљене пријатељице Кети којој је она писала своја писма у Дневнику, а могли су да га пишу и у своје лично име. Такође, могли су да напишу писмо поводом Крваве бајке и упуте га жртвама стрељања у Крагујевцу.

Писма су убацивали у поштанско сандуче које је направљено и постављено у њиховој учионици.

Нека писма су успешнија од других, али су сви ученици исказали суштину и због тога делимо са вама сва пристигла писма.

Писмо крагујевачким жртвама, Вања Миросављевић

21. октобар 1941.

 Драги ђаци и учитељи,

Пишем вам ово писмо у нади да ће бар неко од вас успети да га прочита пре него што буде касно за то.

Не говорите ми ништа, знам све, и никада у животу кроз моје тело није прошла већа језа до пре пар тренутака када сам чула какав је крај ваших белих живота.

Звоно је зазвонило, а ви ни не знате да то звоно овога пута не бележи само крај часа, већ нешто много веће од тога. Врата учионица су отворена, а таблице на клупама остале су исписане формулама које узалуд чекају да их неко опет сутра употреби.

Ви вредите много више него што мислите! Из овога ви излазите као победници, а не они који су вам то учинили! То што су урадили не чини јачим њих него вас, који сте прихватили да мисле да су бољи.

Никада нећете остати заборављени. Увећ тебе бити српски хероји и победници!

Збогом,

Вања Миросављевић

 

Писмо Ани Франк, Марија Ерић

                                                                                 Среда, 15. јул 1942.

Драга Ана,

Прочитала сам твоје писмо. И слажем се са тобом да се цео свет окренуо наглавачке.

Као што си рекла, битно је да сте живи и здрави и ти и твоја породица. Баш ми вас је жао. Не могу да верујем да постоје такви људи који узимају туђе и свесно уливају страх у кости недужним људима и деци. Како сам читала твоје писмо, хватала ме нека језа и осетила сам да си ту поред мене, да си уплашена и тужна и да ти треба помоћ.

Све ово ми звучи као нестварна прича. Још не могу да верујем да се све ово дешава. Стварно бих желела да ти помогнем, али само не знам како. У потпуности ти верујем, али џаба и то када не могу да дођем до тебе. Ништа друго ми не преостаје него да ти кажем да будеш јака, да издржиш, да ће кад-тад све ово проћи. Верујем у тебе.

Једног дана ћеш видети и своје црно маче.

Чувајте се свакога ко вас види, а СС-овци су најопаснији. Верујем, а веруј и ти да увек постоји боље сутра. Пиши ми пуно, све детаље.

Поздрављам те,

Твоја Кети

 

Писмо Ани Франк, Анђела Недић

Драга Ана,

Ја и даље не могу да разумем како су ти људи тако болесни и да су толико зли... Просто не разумем. Чула сам за све и свашта, али ово је прешло сваку меру.

Док читам твоје писмо, трнци ми пролазе кроз тело.

Пазите се, немојте веровати ни тим људима што вам помажу јер у ово време више се не може веровати људима. Одаће вас чим их Немци мало притисну. Будите тихи и неприметни. Морате бити веома стрпљиви и тихи.

Такође, поздрави Марго. Надам се да ће све проћи у најбољем реду.

Пиши ми и обавештавај ме о ситуацији. Ако ти ишта треба, јави ми.

Твоја најбоља пријатељица Анђела

 

Писмо Ани Франк, Виктор Тодоровић

                                                                                                   петак, 10. јул 1942.

Драга Ана,

Чуо сам у каквој сте ситуацији ти и твоја породица. Жао ми је што морате да се селите у Амстердам. Тужно је то што Немци желе да вас ухвате и одведу у логор. Жао ми је што не смете да изађете напоље и упалите светло, да се надвирите кроз прозор и радите сличне, нормалне ствари. Нисте једини у оваквој ситуацији.

Желим да кажем теби и твојој породици да се држите и да издржите.

Жао ми је што не могу да вам помогнем.

Држите се!

Поздрав,

Виктор

 

 Писмо Ани Франк, Стефан Којић

                                                                                            петак, 10. јул 1942.

 

Здраво, Ана,

Чуо сам у каквој си ситуацији. Ти и твоја породица сте се много мучили и хтео сам да вам кажем да ми је јако жао и криво што тако морате да се кријете од целог света и никако не смете изаћи напоље. Занима ме да ли имате довољно хране и воде у кући у Амстердаму.

Срећно,

Стефан

 

 Писмо Ани Франк, Анастасија Вићановић

 

Драга Ана,

Прочитала сам твоје писмо. Знам како је теби и твојој породици. Док сам читала твоје писмо била сам јако тужна. Јако ми је жао што ти се то десило. Желим да ти кажем да се рат коначно завршио и да сада људи мирно спавају и не морају да се плаше да ће неко доћи да их одведе. Надам се и да ће убрзо да се врати дечји осмех на лице. Деца треба да памте свој живот по лепим успоменама, а не да се сећају ратова.

Ти ћеш заувек остати млада и насмејана као на овој фотографији. Причаћу другарицама о теби, како си имала кратко детињство и за то кратко време написала си свој дневник и постала позната. Можда ћу и ја некада постати позната.

Однећу ово писмо у школу и ставити у сандуче, а моја наставница ће се потрудити да оно стигне до тебе.

Пуно поздрава од Ане