среда, 7. октобар 2020.

АНЕГДОТА ИЗ МОГ ДЕТИЊСТВА

 

Анегдота из мог детињства

 

Месец  децембар волим највише. Зима је обукла свој бели огртач и својом белином и хладноћом пркоси свима.

У овом дивном месецу 19. дана је и моја слава Свети Никола. То је за мене посебан дан. Мириси посних јела миришу на све стране. Вредне руке домаћица чисте, перу, кувају, служе. Неуморни домаћини дочекују госте и наливају препуне чаше разних пића.

Долазе ујне, стрине, ујаци, тетке, тече, стричеви, баке и деке доносећи разне поклоне. Моја мама прихвата пуне торбе и одлаже их у једну собу. Веселим и тихим гласом каже: „Маро, ово је за тебе. Ту су разне чоколаде, бомбоне, мајице, шалови, капе и рукавице.“

Понекад заварам мамин поглед и кришом одем сама у собу. Допала ми се једна дивна воћна бомбоњера, коју је донела моја тетка. Хтела сам само њу иако сам знала да мама треба некоме да је да.

Трк, тражим лепљиву траку и смишљам шта да урадим. Брзо хватам бомбоњеру, отварам је и узимам пар комада. Оне су биле укусне бомбице све преливене чоколадом и у устима су се топиле. Брзо сам је залепила и оставила на исто место.

Мама је спремала славске поклоне и са осмехом и захвалношћу испраћала госте. Бомбоњера је са пола бомбица отпутовала мојој баки у Београд. Размишљала сам шта да урадим и како да саопштим мами то што сам урадила. Признала сам све. Мама се прво изненадила, а после и смејала.

Позвала је баку из Београда и све јој је испричала. Бака се грохотом смејала и рекла: „Бомбоњера је отпутовала код мојих пријатеља, па нека се сладе, а моја Мара нека ужива и не брине.“

 

Марија Ерић, пети разред

Нема коментара:

Постави коментар