Огранак Вукове задужбине Гимназије
„Вук Караџић“ и Центар за културу „Вук Караџић“ недавно су спровели петнаести литерарни конкурс „Вуково
звоно“ за ученике седмог и осмог разреда и средње школе у три категорије: најаутентичније
забележена легенда из краја, кратка прича и циклус песама. Три ученика наше
школе записали су легенде са којима су учествовали на конкурсу. Легенда
„Чолаков поток“ коју је записао Жељко Томић, ученик седмог разреда, похваљена
је!
Пошто смо лепо прославили Дан
школе 25. маја, запутили смо се у Лозницу. У свечаној сали Гимназије „Вук
Караџић“ у 17 сати отпочела је Свечана
академија коју је отворио гимназијски хор отпевавши Химну Вуку Караџићу коју су
присутни поздравили стојећи. Затим су се представиле водитељке програма које су
прочитале имена награђених и похваљених ученика и називе њихових радова.
Награде су обезбедили Вукова задужбина из Београда, Центар за културу „Вук
Караџић“ из Лознице и лозничка гимназија, а уручио их је управик Задужбине
Љубомир Миланковић. Он се најпре обратио присутним ученицима, наставницима и
гостима, а затим предао припремљене награде ученицима. Имали смо задовољство да
чујемо све награђене радове – млади писци и песници су ишчитали своје приче,
легенде и песме. Академија је трајала до 18.20 минута када је приређена закуска
за учеснике. Организатор је ове године наградио и наставнике који својим радом
доприносе стварању и нези талената и чувању писане речи.
Вратили смо се кући пријатно изненађени, веома
задовољни и поносни на чињеницу да је наша мала школа учествовала у овако
великој манифестацији.
Драги ученици, позивам вас да
читате, пишете, стварате, негујете лепу писану реч која оплемењује душу и ум!
ЧОЛАКОВ
ПОТОК
Ја сам чуо много језивих прича о страдањима
Срба, али једна је на мене оставила јак утисак. Вероватно ће и на вас исто
деловати.
Када су четири дахије ступиле на власт,
почели су да спроводе страховладу над Србима. Срби су мучени и убијани на разне
начине и на разним местима. У мојој околини постоји једно место где су Турци
водили заробљене Србе да их на свиреп начин убијају. То место је једна равна
камена плоча која се налази у једној малој долини између два брдашцета. Главни
међу тим убицама био је турски командант Чолак. Он је остао упамћен међу
мештанима овог краја по томе што је дневно убијао и клао по двадесет недужних,
заробљених Срба. Од толике људске крви која је потекла из беживотних тела,
велика камена плоча је добила језиво црвену боју. Након тога што је убио све
људе из овог краја, Чолак је наредио војницима да покупе сва тела и да их спале
поред те плоче. Тела су изгорела, али језив призор крвавог камена је остао на свом месту и
дан-данас. Цела долина је била прекривена слојем крви. Једне ноћи када су
анђели са неба видели тај застрашујући призор, запрепастили су се и пожурили су
што пре да известе Бога о томе. Када је Бог и чуо и видео то, он се и растужио
и зачудио. Да би ублажио ту ружну слику крви, Бог је створио један поток и
усмерио га на ту застрашујућу долину. Тај поток је спрао сву крв, али једино је
остала та крвава плоча. Поток и сада тече и назван је по Чолаку, Чолаков поток.
И та плоча је остала на том месту. Иако је ублажен језиви призор, то место и
сада је страшно и грозно.
Изештај сачинила Ивана Ивановић, професорка
Нема коментара:
Постави коментар