ПРИЧА О РАДУ, СКРОМНОСТИ И ЗАХВАЛНОСТИ

Разговарајући са мојим ђацима о разним хуманитарним акцијама у којима смо узели учешћа, поставио сам им питање знају ли, у својој средини, некога ко тешко живи, ко је сам, можда болестан. Сви су рекли једно име: баба Пела.

Деца су ми објаснила да је стара, да живи сама у штали, да има овце и да је, што је њима било најзанимљивије, свакој овци дала име. Проверио сам то што су деца говорила код наше помоћне раднице, Љубинке Бојић. Потврдила је њихову причу. Није ми преостало ништа друго него да посетим бабу Пелу. Љубинку сам замолио да је пита да ли би желела да разговара са мном. Већ ујутро ми је стигла порука да ће Пела бити кући и да неће нигде мрдати док се не појавим.

Узео сам понуде (тако се ради кад идеш први пут некоме у кућу) и кренуо. Био сам збуњен чињеницом да раније нисам чуо за њу. Штала, којој је приземни део (једна просторија) служио за боравак, налази се на раскрсници путева за засеоке Зверовиће и Гајиће.

Покуцао сам. Баба Пела ми је отворила. Ушао сам у просторију земљаног пода, слабо осветљену због малих прозорчића, али окречену. Врата се изнутра подупиру штапом (не могу да се затворе). Десно мала импровизована судопера, искривљена, а до ње један ужи креденац, још искривљенији. У десном делу је сто, на столу све спремно за свештеника да свети водицу јер Пела слави у понедељак (Аранђеловдан). У дну просторије кревет, испред њега, у леву страну зидана пећ.

Ту, код пећи смо заподенули разговор. Пеладија Пела Ерић је рођена 1940. године. Живи сама. Веома је бистрог ума. Прво што је рекла је да мора да се ради, како она каже, колико је ко у моћи. Али, то је прво. Од фамилије има децу покојних сестара, у Београду и негде између Бојке и Старе Пазове. Каже, колико су у моћи они сврате, помогну. Мада све ређе јер је криза свима. Време је отежано, а плате нису неке никоме ниђе, није само њима. Иста је та прича, иста теорија свуд.

У даљем разговору сазнајем да баба Пела нема никаквих примања. Струју и воду је увела. Има, сад тренутно, са јагањцима, тринаест оваца и десет до петнаест комада кокошака. Овце су јој једини извор прихода. Прода овце или јагањце накупцима и тако скупи неки динар. Каже да је и тиме задовољна. Дођу људи у двориште, узму стоку, плате, и тако то функционише.

Сеје кукуруз ту, уз кућу. Даље не може јер није у стању да иде далеко до њиве,  да обради, па док се врати – напорно јој. Не може ни стрме њиве да обрађује јер не може машина да обере, а нема снаге да то сама уради. Ту треба дружина људи. Не сеје ништа друго јер нема снаге да обрађује. Кукуруз јој треба јер њиме храни стоку.

Захвална је комшији Батану који трактором узоре њиву. Захвална је Милојку Бојићу који је машински обрао три коша кукуруза, као и комшнкама, Данки и Мири, које су јој помогле да обрано изнесе на чардак, изнад. Јесте да ја њима платим, али, и помоћ је то велика. Иначе, да није он дошо са берачом, нема шансе да би је то могла обрати, онда треба вући џак, треба га после дићи горе. Не иде то баш тако идеално.

Здравље јој, каже, није лоше, али последње две године пати од повишеног притиска. Има лекове које узима ујутро и увече. Иде код лекара који долази два дана у недељи у село. Добро је, опет, на околност отежану, ипак стижем.

За огрев јој је најтеже и највећи ризик. Има Пела своје шуме, али нема снаге да то одради. Тешко јој је да добави дрва из шуме. Не вреди ти од шуме, кад треба ти много шта. Овде, кад су кући, и некако, нађе се неко да нареже, али све то иде отежано. Отежано ми је то, понајгоре патим од тога, каже старица.

Да је добро – није, али, ето. Не могу ја , ту, никог у ту сврху да осуђујем за моју критику у животу што ми је тако отежан живот. Не могу ја ту сад никога да критикујем, немам разлога.  

У понедељак је слава. Баба Пела припреми како и колико може. Каже, има два, највише три госта јер ни она не може да иде другима. Али, у кући се слави.

Објасним Пели да ћу написати причу о њој и да ћу је објавити. Питам, уколико неко пожели да јој помогне, шта би јој било нјнеопходније. Она само слеже раменима и рече:

Знаш како, не би ја ту могла нешто захтевати. Мислим, шта год неко дода, то треба ценити да је добро. Ал да ја правим захтев, није то решење. Не би ја ту могла да некога, такорећи, циљам. Не би ја могла да циљам људе. То, за мене, не би било идеално.

Кренем полако. Испред куће се поздравимо. Обузела су ме опречна осећања. Дошао сам на основу приче не знајући шта ћу затећи. Одлазим помало збуњен. Нисам скоро видео да неко тако тешко живи. Опет, нисам ни срео већег борца нити захвалнијег човека. Жена – старица, борац, скромна, задовољна и захвална. Испричала је своју животну причу, онако у најкраћим цртама. Не тражи ништа, а видим да јој треба свега.

Поносан сам на моје ђаке јер су препознали у своме селу некога ко тешко живи и показали су жељу да помогну. Покушаћу и ја. Колико могу. Морам да узвратим на лепим лекцијама о животу које сам чуо у причи ове крепке старице.

Учитељ Пеђа,

У Доњој Трешњици,

16. новембра 2016. године.