Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.
Урош Тодоровић, ковач у Доњој Трешњици,
рођен 1941. године, школу је похађао у периоду од 1951 – 1954. Преноси нам
своја сећања о ђачком добу.
Учитељ
је тада био Жићо. Презимена му се не сећа. Родом је био негде из Лознице. Учитељ
је учио сва четири разреда, али у две смене. Два разреда учио је пре подне, а
два поподне. У сваком од четири разреда било је по двадесетак ученика.
Школа
за женску децу није била обавезна, али је број девојчица био приближно
подједнак са бројем дечака. Настава се одвијала у садашњој школској згради, док
је зграда у којој су данас предшколци била је стан за учитеља.
Тамо где је сада стан Ненада Вучетића била је општинска просторија.
Ученици
су се играли искључиво испред школе. Иза је био велики воћњак од засадом јабука
(које је помињао и Богдан Ерић да су постојале и пре Другог светског рата) и
сејан је кукуруз. Кукуруз је смештан у школски чардак који се налазио испред
школе, а потом продаван и од тих пара куповано оно што је било потребно за
школу.
Постојала
је још школа у Цулинама а, према сећању чика Уроша, школа у Амајићу није
радила.
Присећа
се да се много учитеља измењало тих година. Будући да није било услова за
живот, није било увек стана па су морали да долазе, остајали су две до три
године и „одлазили даље“. Наш саговорник се не сећа свих учитеља, нарочито не
њихових презимена, али му у сећање долазе имена: Жићо, Дара, Раде, његова жена
Мара, Добросав, Срејо, Љубо...
У
школи су постојале табле „на окретање“, тако да се писало и са једне и друге
стране. Поред велике географске карте, није било других помагала и учила. Ђаци
су писали на таблицама легиштером[1],
а после две године су трајно избачене из употребе и почело је да се пише
„оловком у писанку“. Уз осмех, чика Урош каже да су таблице биле боље –
„напишеш, па избришеш. А после у писанкама све остајало.“
У
школи се учио српски језик из Буквара,
и математика. Касније, у четвртом разреду уведени су земљопис и историја. Књиге
су родитељи куповали посредовањем школе. У школи није било књига нити
библиотеке.
Биле
су то послератне, гладне године. Много
је било сиротиње. Није се имало ни обуће. Ишло се и босо у школу. Зими „ко је
био могућнији, имао је обућу, Ко није правили смо зепе зване, од овчије и кравље коже. И опанци. И то ти је“.
Учитељ
је тукао децу. „И ја сам добио, нема шта. Туку ако мало погрешиш. Пацка има,
ова шипка, па кад пружиш длан – шлафне! А Жићо је туко вамо на табли, знам
добро. Ако није добро написо на табли, он удари отуда (позади, у потиљак), па
главом у таблу, а табла се окрене па удари га још
и с друге стране“.
Деца
су се играла, како наш саговорник каже, „мало шале“, односно прескакања, онда
„повру горе“ (игра попут данашње игре „ланаца“. тј „Еберећке, ебертуте“ – деца
стојe и држе
се за руке, а одабрано дете се затрчи и покушава да пробије ланац).
Играли
су чак и мало фудбала. Лопту су, каже времешни ковач, правили од брезове гљиве.
На брези се пронађе гљива, откину је, затим је скувају да мало „омекани“, а
потом је ножем обликују у лопту. Била је величине веће грудве. Поред фудбала
служила је и за играње „Црте“. Једно дете стоји само иза црте. На знак другови
му баце лопту. Његов задатак је да ухвати лопту, да притрчи до црте и гађа
другове. Уколико неко бива погођен, заузима место иза црте, а онај који је
гађао придружује се осталој деци.
Ђаци су храну доносили од куће. Сиротињско
време, сиротињска и храна. Знало се: свако дете је носило две торбе – једна је
„књижара“ а друга „спремачица“. Урош каже да је ишао кући јер је близу. А
дешавало се да кући нема ничега за јело, па оде до реке, да друговима изгледа
као да је ишао кући, па се потом врати. Остали су јели на дворишту.
Када
су ту учитељи били Мара и Раде, има ли су радио-пријемник. А нико други у селу
га није имао. Увече би радио изнели на прозор. Скупи се пуно школско двориште
народа да слуша. „А сви ми се чудимо, онако, како се чује о дакле кад нема никога!“.
Нашем
саговорнику у сећање се урезало, из тих година, то слушање радија и што је било
„лепо другарство“. Ђаци су ишли „од школе до школе“, односно посећивали су
школу у Цулинама и Великој Реци. То су биле екскурзије. Ишли су и на излете на
Пајића брдо, Покрижовницу, у Гајиће...
Родитељски
састанак одржавао се једном у години. Будући да је био један од најбољих ђака,
чика Урош се сећа да га је учитељ подизао и показивао присутним родитељима и
ђацима.
Контроле
су у школу долазиле, такође, једном у години. Испитивали су ђаке. Онда би
учитељ бирао оне боље да одговрарају пред инспектором.
Од
овие генерације нико није завршио неке високе школе. Нису родитељи имали
могућност да децу даље школују. Најчешће се остајало на четири разреда. Једини
који је отишао одавде био је Митар Ерић – „Био је мало могућан!“. Умро је
поодавно.
Сукоба
учитеља са селом, и обрнуто, није било. Како каже наш саговорник: „Онда сви су
кривили децу, нису кривили учитеља. Дете је погрешило! Што ће се сукобљавати
кад није грешка“.
У
школи се прослвљао Савиндан. Али убрзо је то било забрањено када „завлада
комунизам“.
Сва
деца су била ангажована кући као чобани. Сви су чували овце, говеда и свиње и
пре и после школе. Уопште, владала је велика дисциплина према деци.
Будући
да су многи били сиромашни и да је тешко било исхранити вишечлану породицу,
давали су децу за „служинчад“. И чика Урош се сећа да су га његови дали тетки
као слугу јер им је син отишао у војску, а имали су доста стоке. Дете слуга је
радило све што је требало а заузврат имало је шта да поједе. Одећу и обућу
добијало је једном у години или чак у две године. Он је постао слуга са шест
година. Онда, присећа се, дошао је отац по њега после две године и одвео га
кући да би сутрадан кренуо у школу. „Ко сад кука да није добро... сачувај
боже!!!“
Овако
је своју причу завршио Урош Тодоровић, последњи ковач у овом крају. Ступио је
1954. на ковачки занат и остао ковач до данашњих дана. А и масјтор, код кога је
учио занат га је често тукао – нарочито када неко сврати, да би се правио
важан. Ковачка радња ће са њиме бити затворена јер, каже, млади су долазили,
почињали да уче и одлазили. Прљаво им много!
Нема коментара:
Постави коментар