Хладни дани. Мир и тишина. Облаци се
нарогушили, а ја седим поред прозора и чекам да падне она прва и мала хладна
пахуља.
Једини звук који се чује са поља је хук
хладног ветра. У поноћ када сви сањају у својим удобним креветима, промоли се
прва пахуљица. За њом су кренуле и остале. Лево, десно, право, полако – ускоро
су се забелела поља око успаваног села. Снега је нападало мало, да се једва и
грудва може направити. Брезе испод којих сам летос седео, пио сок и одмарао се,
сада гледам на путу до школе онако смрзнуте од снега и јутарњег иња. У школи
само размишљам о пећи и својој топлој соби. И док ми се тако мисли врте у
глави, снег је покрио траву која није издржала зимску хладноћу. Дан је све
краћи и краћи. Покушаваш што више времена да искористиш да можеш макар трипут
да се спустиш санкама низ брег. Понегде у селу се виде трагови гладне лисице
која би да поједе уплашене кокошке. Када се враћамо из школе, остала деца се
грудвају, прикључим се и ја често јер док нико није код своје куће, ситуација
се не смирује.
Снег пада и пада и неће да стане.
Нема коментара:
Постави коментар