Пви писани трагови о школи
Када је 1846.
године отворена, трешничка школа је радила до 1867. године, без неких већих,
службено евидентираних, прекида. „То наравно не мора да значи редован,
континуирани рад, пошто су сеоске школе у Србији често имале разне врсте
проблема у раду и повремене прекиде из различитих разлога, од недостатка учитељског
кадра, преко епидемија заразних бактеријских инфекција до недовољно прикупљених
средстава за нормални рад школе, поготово у зимском периоду. Континуитет ђачког
образовања био је посебан проблем“[1].
У учитељским извештајима број ученика у другом и трећем разреду је увек далеко
мањи од броја уписаних у први разред, а из тих бројки се опет не види јасно
колико је ђака заиста редовно похађало наставу.
Од 1852. године Кнежевина Србија је редовно објављивала
свој Шематизам, односно, у данашњем
смислу, службени гласник, у којем су штампана имена и функције свих државних
службеника, па и, у оквиру Министарства просвете, имена учитеља и место њихове
службе. Тако је за ову годину наведено да је учитељ у Доњој Трешници био Јаков Петровић, који је учио укупно 29
ученика. Шематизам представља стање
на почетку одређене календарске године, дакле практично у једном тренутку и на
овој врсти извора се не могу уочити евентуалне промене до којих је могло доћи у
току године.
У лето следеће,
1847. године, у свом другом годишњем извештају о стању школа у Западној Србији,
Милован Спасић први пут помиње име учитеља у Доњој Трешници. То је био Богосав
Игњатовић, неожењени младић стар 19 година, родом из Читлука. Спасић за њега
каже да је завршио само три разреда основне школе у Лозници. Међутим, један
други извор говори о непрецизности Спасићевог знања о месту школовања
трешничког учитеља и његовим годинама старости. У зборнику Рађевина у прошлости, С. Филиповић је објавио списак ученика школе
у Крупњу, састављен негде током 1838. године, где се помиње тринаестогодишњи Богосав,
син Игњата Томића, земљеделца из Читлука. Будући да се тада Богосав налазио у трећем, завршном
разреду, а да је школа у Крупњу отворена почетком 1837. године, могуће је да је
будући трешнички учитељ школовање започео у Лозници, а наставио и завршио у
Крупњу.
У првој рађевској
школи школовало се још неколико ученика пореклом из трешничке сеоске општине.
То су били Радивоје Стефановић, такође из Читлука, син Стефана Томића, удовца,
који је вероватно био брат поменутог Игњата, затим Живко Костић и Ђорђе
Живановић из Будишића и Риста Тешић из Амајића. Занимљиво је да међу 52 ученика
која су те 1838. године похађали крупањску школу, није било ни једног ђака из
саме Доње Трешнице која је, ако ништа друго, била ближа Крупњу од села општине
са обале Дрине.
Остаје отворено
питање да ли је Игњатовић био и први трешнички учитељ. У свом извештају из лета
1847. године, Спасић пише да је он учитељ „од лани“, што би се могло
протумачити да је постављен на почетку школске 1846. године. Међутим, када је
раније, у пролеће те године, посетио Трешницу, Спасић је тамо већ затекао
школу, одређени број ученика, па дакле, и учитеља. Највероватније је да је и
тада Игњатовић био учитељ, али у школи која је имала статус приватне, да би,
после Спасићеве посете, била званично регистрована, а Игњатовић добио формално
именовање на почетку школске 1846/47. године.
Архивска грађа
Министарства просвете Србије не открива шта се даље догађало и ко је именован
за новог учитеља у Доњој Трешници. Међутим, један случајан податак из протокола
крштених у трешничкој парохији говори о континуитету рада. 25. фебруара 1848.
године, трешнички парох Арсеније Нешковић крстио је у Амајићу Пелагију, кћерку
земљеделца Степана Живановића и Анице. Воспријемник, односно кум на крштењу био
је Станко Васић, учитељ трешнички, житељ лознички.
Оцењивање
рада учитеља у школи до 1914. године
Разврставајући
грађу о историји школства општине Мали Зворник, наилазе се и подаци о
извештајима надзорника и учитеља у којима се износи успех ученика, па се самим
тим може уочити на који начин су учитељи оцењивали ученика и на који начин су
то изражавали.
У Спасићевом
извештају из 1847. године, трешнички учитељ има неколико година мање него што
је за њега наведено у списку ученика, писаном скоро једну деценију раније. У
сваком случају, ови подаци су за школског управитеља били мањег значаја од
других у извештају изнетих чињеница, које свакако не иду у прилог најранијем
познатом трешничком учитељу.
Богосав
Игњатовић је као почетник са једногодишњим искуством („од лани“) учио
укупно 24 ученика, чији је успех оцењен као „слаб“. Ова оцена и није била тако
лоша, с обзиром да су постојале две још лошије: успех „никакав“ и „посве слаб“.
За учитеља је било написано да је врло малих способности и да је потпуно
неодговарајућег понашања за звање које има. Постављен је привремено и то „по
нужди“, јер очигледно није било другог решења. Управитељ му је дозволио да и
даље остане учитељ, јер би иначе морао да затвори школу. Због његовог понашања,
већина родитеља је престала да шаље своју децу у школу, „но, на моју реч да ће
им се други учитељ дати, повратили су их“. Спасић је Богосава Игњатовића ставио
на списак оних учитеља за које предлаже да се лише учитељства јер „свог званија
због пијанства, посве рђавог поведенија и неспособности достојни нису“[2].
Не може се знати
који је од ова три критеријума био претежнији за трешничког учитеља. У сваком
случају, попечитељ просвештенија је донео одлуку да се Игњатовић лиши
учитељског звања. Један каснији документ показује да је бивши трешнички учитељ
за себе нашао много бољи посао. Постао је буљу-баша (заповедник) трешничке
карауле.
Октобра 1855. у Попечитељство
просвештенија стигла је тужба трешничког меанџије Јована Вујића, који је
учитеља Ђорђа Савића оптужио да га
стално напада и псује. Све то
чинио је пијан. „Мало му је данас две оке ракије.“ Савић се непристојно понашао
и према Вујићевој жени која се свом мужу, наводно, стално жалила како више не
може трпети насиља учитеља. „Пред више људи увати је за кукове, и она се
отресе, а он за прси.“
Министарство је
тражило од среске власти да интервенише и у Трешницу је дошао срески начелник
из Крупња и испитао меанџију и учитеља. О испиту је писмено обавештен начелник
подринског округа који је од Милована Спасића затражио да се Савић смени и у
Трешницу доведе бољи и уреднији учитељ.
Већина трешничких
учитеља у својим молбама упућеним Министарству тражили су премештај из забитог
и сиромашног рађевског села, а Ђорђе
Савић је желео да остане. Молбу, у којој је написао да је родом из
Београда, упутио је самом кнезу Александру Карађорђевићу. Молба је написана 30.
јула 1856. и у њој је наведено да је већ пуне три године прошло од како је
наименован за учитеља у Доњој Трешници и да се за све то време трудио да
учитељску дужност обавља по прописима и како треба, живећи у љубави са људима
из села и са свештеником. Међутим, против њега је рађевски старешина Павле
Гудовић упутио тужбу, због које је смењен са дужности.
Његов наследник Александар Павловић учитељствовао је у
Трешници следеће две школске године. И на њега се стално жалио срески начелник
Павле Гудовић за разна, неименована, „иступљенија и неуредности“. И извесни С.
Сретеновић, секретар у министарству, после обиласка школа у Подринском округу, ставио је трешничког
учитеља на списак оних који су били „сумнитељне“ способности. Због тога је
Алекси Павловићу наређено да преко лета 1858. године, до Петровдана, дође у
Београд да би пред испитном комисијом полагао учитељски испит. Како се све
завршило, није познато, али је тог лета у Доњој Трешници постављен други
учитељ.
Јован Трифуновић, тек свршени богослов из Церовца, упутио је 1. јула
1858. године молбу министарству, тражећи учитељско место у шабачком или било
којем другом округу. Новопечени учитељи, на почетку своје каријере, често су
постављани у удаљене сеоске школе и Трифуновић је, почетком школске 1858/9.
године, добио намештење у Доњој Трешници. У међувремену се и оженио.
Када је школска
година већ одмакла, крајем октобра, написао је свој први учитељски извештај. За
училишно здање написао је да је „прилично“ и да се налази „под једним кровом
примиритељног суда“. Учитељска градина, која се налазила уз саму школу, била је
дугачка 14, а широка 13 хвати. Дрва за зиму су била припремљена, али је проблем
са грејањем био у томе што су прозори „од ћерћива, на који деца своју артију
троше“. Од „нуждних потреба“, односно школских учила, школа је имала само две
табле, једну са нацртаним линијама, и другу, „добро необојадисану“, по којој је
било тешко писати кредом.
Школа је имала
три разреда у једном одељењу. У првом разреду је било петнаест, у другом шест,
а у трећем пет ученика. Ученици су имали неопходне уџбенике и материјал за
писање. „Осим неколицине, сви су остали помало шугави, а и грозничавих има“.
Три уписана ученика првог разреда, због болести, већ два месеца нису долазила у
школу, а један ученик другог разреда, који није набавио ни књиге, ослобођен је
наставе „због неуредног посештованија школе“, о чему је упознат срески
старешина.
Учитељева плата
била је 100 талира месечно и добијао ју је од среског начелника. Имао је
бесплатно обитавалиште и огрев, без икаквих других додатака и посебних примања.
За новог учитеља
трешничког постављен је Станко Поповић,
родом из Беле Цркве. Младић је завршио три разреда основне као и први разред
полугимназије. Због „худог стања“, како је навео у својој молби за учитељство,
није могао више да настави школовање, а пошто „осећа“ да има способности да
ради као учитељ, молио је постављење у Белој Цркви, јер је тамошњи учитељ преминуо.
Преко окружног начелства, министар је наложио Поповићу да дође у Београд, како
би полагао учитељски испит. Иако се на полагању испита није појавио, Поповић је
лета 1589. године добио звање привременог учитеља и место у Доњој Трешници.
Србији тог времена недостајало је много чега, па и учитељског кадра.
Министар је 1.
фебруара донео решење да се Станко Поповић, учитељ трешнички, премешта у
Недељице, а на његово место се, по казни, поставља Трифун Алексић, дотадашњи учитељ царински, док је недељички учитељ,
такође по казни, премештен у Царину. За какве грехе је кажњен Трифун Алексић,
није познато, али се овим премештајем неће завршити трешничка рокада.
Тако је, на крају
школске 1861/2. године, у Лозницу стигао допис у којем је министар просвете од
начелника тражио да обавести доњотрешничког учитеља да је добио укор због тога
што су његови ђаци учинили слаб напредак у науци. Пошто се, из извештаја
секретара који је обишао школе у подринском округу, министар уверио да разлог
слабог успеха треба приписати немарљивости самог учитеља, окружни начелник
треба Поповићу да каже да ће догодине и службу изгубити ако му ученици не учине
бољи напредак у наукама. Памтећи овај укор, учитељ Стојан Поповић је, на крају следеће школске године, не чекајући
нови извештај секретара, министарству послао писмо у којем је известио о
катастрофалним условима рада у доњотрешничкој школи. Здање школско је временом
толико ослабило да у њему на десет места прокишњава и при најмањој киши. При
јачем дувању ветра, здање се тако љуља и шкрипи да се из њега мора изаћи, не
гледајући да ли је напољу дан или ноћ, да ли снег или киша пада. Собе где се
одржава настава ниске су и тако тескобне да су за здравље ученика потпуно
неодговарајуће. Испод школске зграде налази се „општински ар“, са апсом, „меанском
пивницом“ и шталама. „Испареније које се у штали навише подиже, провлачи се
кроз таван у школу и често се деца од овог задаха побољевају.“
Двадесет осмог
септембра 1866. године, трешнички учитељ Василије
Андрић дошао је послом у Крупањ и том приликом се толико напио да су га
други присутни Трешничани, „као завезак какови на коњу натоварен“, однели назад
у село. Због овог скандала, срески старешина позвао је учитеља на испит и
тражио од њега изјашњење зашто је напустио школу и ђаке и дошао у среско место,
„без да је зван и да је нуждом било доћи“. Учитељ је одговорио да школског
старатеља није ни могао питати да иде, пошто је он недавно умро, а сеоски
кметови су му рекли да у Крупањ треба да оде, како би се пријавио пописној
комисији. Андрић је признао да се том приликом преко сваке мере напио и да су
га, онесвешћеног, на коњу вратили у село. Замолио је да не буде кажњен и обећао
да се то више неће поновити. Одговарајући на уводна питања, рекао је да има 30
година, да је неожењен и да од 1862. године ради као учитељ.
Неколико дана
касније, пред среским старешином су сведочили трешнички кметови Мићо Видаковић,
Саво Средојевић, Срећко Ђукановић и Петар Јовић. Изјавили су да њихов учитељ
Василије „има обичај опити се али ретко, па кад се опије, баш се добро опије,
да у томе не изостаје ни од једног пијанца“. Но иначе, тврдили су кметови,
учитељ је био доброг и мирног владања, па ни у пијанству није правио никакав
неред.
Сведочио је и крупањски учитељ Максим Крстић,
потврдивши тешко напијање свог колеге, пред домом у Крупњу, „на поругу целог
збора“. И он је имао потребу да дода како Василије, иако одан пороку пића, „иначе
није рђавог владања“.
О свему овоме,
начелник рађевског среза обавестио је свог претпостављеног, окружног начелника
у Лозници, а овај је комплетну документацију, уз формално пропратно писмо,
проследио министарству просвете. Тако је 16. новембра 1866. године донета одлука
да се Василије Андрић отпусти из учитељске службе. Исти датум носила је и
одлука о затварању трешничке школе.
Затварање
школе
Истог дана, када
и обавештење о отпусту из службе учитеља Василија Андрића, у Крупањ је стигла и
одлука о затварању трешничке школе, због рђаве зграде и свађе међу кметовима.
Школа ће, писало је у одлуци министра, бити затворена привремено, док општина
не обезбеди услове за поправку зграде. Тако је, после пуних 20 година рада,
затворена једна од најстаријих школа у Рађевини.
Време затишја
трајало је нешто више од две године. Августа 1868. године, трешничка општина
упутила је министарству просвете молбу да се школа поново отвори. Молбу су
потписали Ђерман С. Тодоровић, главни кмет у општини, Богосав Ј. Марковић и
Данило Петровић, као чланови примиритељног суда, дванаест одборника и њихових
заменика и, на крају, свештеник доњотрешнички Арсеније Нешковић.
У писму се подсећало на сада већ успостављену
традицију школства у Доњој Трешници, констатацијом да је школа основана 1846.
године и да је непрекидно радила све до пре две године. Тада је министарство,
стајало је у писму, наредило да се направи нова зграда по прописима и у складу
са грађевинским планом који је важио за све сеоске школе у Кнежевини Србији.
Општинске старешине су на збору изнели ове захтеве и закључено је да би израда
потпуно нове зграде коштала исувише много. Народ трешничке школске општине,
слабог материјалног стања и изнурен сушама у претходним годинама, неће моћи
издржати тако велики трошак без туђе помоћи. Због тога су молили министарство
да им се план, „уколико је могућно, олакша“, како би што пре приступили грађењу
новог здања. Но, у међувремену, док се оно не подигне, општина моли да се школа
поново отвори у старој згради. Општински суд ће бити измештен из зграде школе и
те две додатне просторије, као соба и кухиња, заједно са ходником, биће дати
учитељу на коришћење. Остале три собе биће учионице и просторија за преноћиште
ученика који из далека путују до школе. Све ово ће бити поправљено одмах и
темељно, тако да би учитељ одмах могао почети са радом, а за две године, када
се стекну сва три разреда, „дотле ће – мислимо – и ново здање бити готово“.
Ускоро је дошло
до смене на челу подринског начелства и нови окружни начелник је, почетком
октобра 1868. године, министру просвете, као свом личном познанику, упутио
неформално писмо у којем је написао да не може да опише колико му је било жао,
када је чуо, по постављењу на ново место, да је трешничка школа затворена. Како
је навео, било ми је већ одавно познато „какав је народ глуп и прост у оном
крају и да је онамо школа преко потребна“. Зато је одмах по преузимању дужности
отишао у Доњу Трешницу и, окупивши народ, увидео да је међу њима велико кајање
што су дозволили да школу запусте и доведу је дотле да буде затворена. Обећали
су му да ће у будућности испунити све услове прописане за отварање нове школе и
да ће одмах почети са припремама за њено грађење. До тада, школу би требало
отворити у старој згради из које ће се примиритељни суд преместити у другу
општинску кућу, где је раније била механа, „па право изгубила“.
После четири
недеље, подрински начелник је, сада службеним дописом, известио да је стара
школска зграда темељно поправљена, све потребне ствари набављене а већ је
уписано 36 ученика и они ће доћи у школу чим се постави наставник. На полеђини
овог акта налазило се министрово упутство: „Ако се нађе учитељ, да се постави“.
Још један месец
касније, у министарство је стигла молба Светозара
Михаиловића, свршеног ђака друге године крагујевачке гимназије, који због
лошег материјалног стања није могао да настави школовање. Молио је да полаже
учитељски испит. 9. децембра 1868. године постављен је за привременог учитеља у
Доњој Трешници.
Нови млади учитељ
службовао је у Трешници све до лета 1873. године, коректно и без нарочитих
проблема. Током службовања често је писао молбе за премештај, надајући се, као
и већина других учитеља Србије, да ће добити службу близу или у самом месту
свог рођења, где је имао породицу и имање. Поред аргумента да би премештајем
био ближи кући и породици, која је од њега очекивала помоћ и поправљање финансијског
стања, Мијаиловић је наводио да је у Доњој Трешници „предел одвећ ладан а
састав тела је мог сасвим слаб“. После непуних пет година, током којих је на
крају сваке школске године као учитељ добијао добре оцене, коначно је
премештен. Премештај је схватио „као награду за петогодишњи досадашњи труд и
одговарајуће понашање у народу“.
Иза њега је
остало неколико учитељских извештаја, и у њима се говорило о мирном и редовном
раду трешничке школе. Септембра 1869. године, јављао је да у школу иде укупно
28 ђака, дванаест у првом, тринаест у другом и три у трећем разреду. За време одмора
школа је поправљена, „али је врло слабо зданије“. Школа је имала све прописне
потребе, само што су ученици оскудевали у уџбеницима. Реагујући по овом
извештају, Министарство је наложило подринском начелнику да поради на томе да
родитељи набаве уџбенике за своју децу, како не би „у науци дангубили“.
Годину дана
касније, следећи извештај са почетка школске године говори о укупно 26 ученика
сва три разреда. У трећи разред уписано је свих тринаест ученика који су
претходне школске године били у другом разреду. Међутим, од дванаест ученика
који су се у први разред уписали 1869. године, само њих шест је прешло у други
разред а уписано је нових седам првака. Сва деца су, извештавао је учитељ,
уредно ишла у школу и имала су све што им је било неопходно, осим једног ђака
који је, због сиромаштва, у школу долазио без икаквог прибора и књига. Извештај
за 1871. годину није сачуван, а онај из следеће године говори о порасту броја
ученика на 41.
Од седам ученика
који су пре две године уписани у први разред, њих пет је почело да похађа
завршни, трећи разред. Према извештајима, ових година је школска зграда редовно
одржавана, кречена и поправљана.
Када је, на крају
школске 1873. године, Светозар Михаиловић премештен у руднички округ, како је
годинама тражио, на његово место дошао је Јован
Башић, дотадашњи учитељ петковачки. У Трешницу је премештен по казни, због
сукоба са школским одбором и локалним органима власти мачванског села
Петковице.
Иза његовог четворогодишњег
службовања у Доњој Трешници остало је још мање сачуваних података и ни један
учитељски извештај. За њега је учитељска служба била само узгредна на путу до
свештеничког рукоположења. Априла 1876. од Министарства је тражио десетодневно
одсуство ради полагања испита из неких богословских предмета. Како је написао,
у учитељској дужности ће га за време одсуства заступати трешнички свештеник Трифун Поповић. Током свог боравка у
Београду, не само да је положио испите, већ се и оженио, а крајем истог месеца
са младом се вратио у Трешницу. Годину дана касније, затражио је разрешење од
учитељске дужности, пошто је у међувремену рукоположен за свештеника. Учитељска
плата му је исплаћена закључно са 2. априлом 1877. године. Трешничка школа је
неколико месеци остала без учитеља.
Формирање
библиотеке
Министарство просвете
је 1868. године објавило распис о оснивању књижница при основним школама.
Формирање књижног фонда било је намењено пре свега самим учитељима, пошто су
они били дужни „да своје мисли непрестано богате читањем корисних књижевних
дела“[3].
Школским библиотекама је требало набављати књиге и часописе који говоре о васпитању
и настави, као и о самим предметима који се предају у школи, посебно природним.
Српска држава је схватала потребу да школе у сиромашним селима помаже слањем
бесплатних примерака књига. 24. фебруара 1872. године Министарство је, преко
подринског начелства, у Доњу Трешницу послало један примерак књиге „Српске
народне песме из Херцеговине“, са упутством да је учитељ „у списак школских
књига заведе и у књижници школској држи“. Марта 1873, Министарство је послало
11 примерака различитих књига, непознате садржине а, из неког разлога, трешничка
школа је ускоро добила и „Стенографске белешке о седницама Народне скупштине
држане у Београду 1874/5. године“. Према подацима објављеним у
„Просветном гласнику“ за 1880, трешничка библиотека је имала 122 наслова.
Школа
као ратна болница
Службовање Јована Башића у Трешници поклапа се са
значајним догађајима који су потресли Балкан и Европу. 1875. године избио је
устанак у Херцеговини који се затим проширио и на Босну, турску провинцију
западно од Кнежевине Србије. Следеће године, Србија је објавила рат Турској и,
поред главног фронта, у моравској долини, ратне операције извођене су и на
Дрини, где је Дринском дивизијом заповедао генерал Ранко Алимпић. Током рата,
српска војска је заузела амфитеатар Малог Зворника и Сакара и ратне операције
су се одвијале у непосредној близини граница трешничке општине.
Ванредно, ратно
стање је трајало две године, све до Берлинског конгреса, али у прегледаним
фондовима Архива Србије нису
пронађена сведочења о овим значајним догађањима. Једино, у протоколу умрлих
трешничке цркве, под 15. децембром 1876. забележена је смрт Боже Ранковића, из
Борине, војника друге класе Дринске дивизије, после тешког рањавања. Био је
стар 35 година, ожењен, и наведено је да је умро у болници и сахрањен у Доњој
Трешници. У детаљном попису из 1863. године, Божо Ранковић је уписан као
сироче, са само 9 дуката процењене непокретне имовине, без икаквих додатних
примања. Тада је имао двојицу млађе браће, Средоја и Ђукана.
Да ли се
трешничка ратна болница налазила у школској згради или негде другде, није
познато, као што нема ни података о евентуалном прекиду рада једне пограничне
школе у ратним временима. У сва-ком случају, ратног пролећа 1877. године,
учитељ Јанко Башић није био у Трешници пошто је, како је известио Министарство
из свог родног места у Гружанском срезу, оболео од богиња. Тражио је одсуство
због боловања, а две недеље касније послао је обавештење о свом произвођењу за
свештеника.
Период после устанка
Анто Голубовић, родом из херцеговачког Грахова, као државни
благодејанац завршио је четири разреда гимназије а затим и три године
земљедељско-шумарске школе у Пожаревцу. Убрзо по завршетку школовања, када је
избио устанак у Херцеговини, прикључио се чети војводе Жарка Лешевића, не као
неустрашиви борац за национално ослобођење, већ као писар. Као писара и члана
штаба добровољачког кора Ибарске војске, спомиње га Нићифор Дучић у својим
„Записима“. Две године касније, у лето 1877. године, када је већ наступило
примирје, војвода Жарко га је топло препоручивао Министарству просвете Србије,
за учитеља. За сваки случај, Анто је, тражећи учитељско звање, обезбедио и
друге препоруке. Суд општине Чајетина издао је, на његов захтев, уверење да је
био „владања и понашања доброг“, а у документу који је издао „командант логора
златиборског“, писало је да је Анто био човек од поверења златиборског ратног
штаба. Обављао је посао рачуновође команде и у више наврата је носио из Ужица
плату србијанским „драговољцима“, учесницима у ратним операцијама на подручју
побуњене Херцеговине. Чак је, наводно, био предложен за одликовање, због учешћа
у бици на Будимлији. У питању је био, како је писало, „младић ретке душевне способности“,
у кога се сваки старешина могао поуздати.
Сачувана су два
извештаја о стању трешничке школе док је у њој учитељевао Анто Голубовић. У
школској 1879. години, у првом разреду било је 28, у другом 13 а у трећем шест
ученика. Према извештају, што га је у Просветном
прегледу објавио извесни Никола Петровић, те школске године у трешничкој
школи сва три разреда успешно је завршило укупно 42 ученика. Голубовићев
извештај о броју ђака, из септембра 1880. године, говори о континуитету броја
ученика, али и честог одустајања од даљег школовања, већ после првог разреда.
Школа је тада имала укупно 45 ученика. У први разред је уписано нових 15
ученика, у други 18 од прошлогодишњих 28 првака, а у трећи разред је кренуло
сасвим солидних 12 ђака.
У ово време, у
селу је владала епидемија срдобоље[4],
тако да доста ученика није редовно долазило у школу а, у тренутку писања
извештаја, један ученик је од те болести преминуо. Иначе, једна трећина ученика
је и ноћивала у школи[5].
Као и већина
других учитеља, пре и после њега, Анто Голубовић се надао да ће његов привремени
боравак у Доњој Трешници трајати што краће. Због тога је стално писао молбе за
премештај и у њима веома црним бојама описивао становништво села и атмосферу у
којој је живео. Када су писали своје извештаје и молбе, учитељи су пред собом
имали само мастило и папир, и никакву одговорност према заједници којој су,
макар привремено, припадали. Њихов циљ – добити премештај из једног забитог
рађевског села – давао им је за право да свој положај представе у што горем
светлу.
Анто је писао да
село у којем је живео и радио не само да је „сиромашно и јадно“, већ и „у
моралу опало до крајности“. Живети у Трешници за њега је било „грозно“, јер се
мора старати не само о својим насушним потребама, већ и о ђачким и школским.
„Овде се никад ништа на време не набавља“. По највећој зими општинари га оставе
без и једне главне дрва. За више ученика морао је сам да набавља основна
средства за учење и писање. „Овде сматрају дати дете у школу као кулук неки и
једва жељно очекујем родитеља ђачког да своме детету у месец дана који табак
артије и пера набави“. „Свима Г.Г. изасланицима и Г.Г. секретарима Министарства
просвете, мислим да је Доња Тешница и њена школа добро позната, а Господин
Министар може се о наведеном и од надзорне среске власти уверити“.
Августа 1881.
године, у Трешницу је премештен дотадашњи текеришки учитељ Владимир Павловић. Премештај је био по казни и то није било први
пут да је трешничка школа послужила као једна врста казненог завода за учитеље
који су из било ког разлога долазили у сукоб са просветним властима Србије.
Нови привремени учитељ је септембра месеца уредно поднео свој први извештај.
Није могао да каже који број ђака уопште треба да похађа школу, пошто од суда
није добио списак ученика. Од „старих ђака“, тј. оних другог и трећег разреда,
од 23 уписана у школску књигу, долазила су само шесторица, а и они неуредно.
Школска зграда, учионица и учитељски стан су само окречени. На прозорима је
петнаест стакала било полупано, капци су били разглављени а врата нису имала
браве. Скамије су биле готово неупотребљиве и нису се могле поправити, а табле
одавно нису фарбане. Зидови су били напукли и школа се могла срушити сваког
тренутка.
Други извештај,
написан два месеца касније, говорио је да се у међувремену мало шта променило.
На згради школе једино је замењено пет прозорских стакала, а на шест је
стављена хартија. Уписано је укупно 35 ученика, али је само њих 14 долазило у
школу, па и они неуредно и без икаквог прибора. Учитељ Павловић је тражио хитан
премештај. „Јер, ако сам са оваквим премештајем осуђен да као неку казну
издржавам, молим Г. Министра да се изволи једном и на ме смиловати.“
Тек 30. септембра
1882. године, када је нова школска година већ увелико трајала, именован је нови
учитељ оронуле школе у Доњој Трешници. Према извештају учитеља Јована М. Јеремића, ситуација је била
нешто боља него на почетку претходне школске године. У време одмора, здање
школе је делимично поправљено а у школу је ишло укупно 27 ученика, у првом
разреду 19, у другом пет а у трећем само три. Иако је извештај писан 31.
октобра, настава још није била почела, пошто је учитељ касно дошао а списак
ученика је сеоски суд предао недавно. На крају извештаја следила је
констатација: „Ова општина не заузима се ни мало око васпитања подмладка“.
На крају школске
године, 3. јуна 1883. године, у Доњу Трешницу је дошао Михаило Рувидић, школски надзорник за подрински округ. Описујући
школску зграду, Рувидић је записао да је она у тако лошем стању да је одмах
треба затворити. Школа се налазила на подруму од камених зидова високих два
метра. У узани ходник улазило се дрвеним степеницама „гди су главне даске скоро
труле а две пречаге лако испадају“. Учионица је била дугачка пет и по, широка
шест а висока два метра. Прозори су били мали, „добро не склапају“, а од пода
су били на висини мањој од пола метра. У средини, учионица је била подупрта са
неколико дирека. Соба за спавање ђака је била мрачна, са једним малим прозором,
окренута западу. Била је скоро дупло мања од саме учионице а под у њој био је
набијен земљом. Са друге стране ходника налазила се учитељева соба, са два
прозора, из које се улазило у још једну, мању собицу. У школском дворишту
подигнут је један мали вајат, где је учитељ себи спремао храну, а ноћу је у
њему спавао школски послужитељ.
Неколико месеци
касније, крајем септембра 1883. године, учитељ Јован Јеремић отпутовао је за
Београд. Не може се знати какве је контакте имао и какви су били међукораци.
Оно што је написмено сачувано, била је његова формална молба од 22. септембра,
за упражњено учитељско место у Бачевцима, у округу ужичком. Истога дана, премештај
је одобрен и тако је место учитеља доњотрешничке школе поново било упражњено.
Можда би тако и остало да у Министарство није 28. септембра стигла молба за
учитељско звање. У питању је био извесни Драгиша
Живић, из Савамалске улице у Београду, који, према сопственим речима, због
сиромаштва није успео да прошле школске године заврши шести разред гимназије.
Молио је учитељско место било где у ваљевском или подринском округу. Неколико
дана касније, обавештен је да је постављен за привременог учитеља у Доњој Трешници.
Живићевим
разрешењем, стављена је тачка на рад старе трешничке школе, која је после
тридесет осам година рада, затворена на дуже време. У Шематизму Краљевине Србије за 1885. и 1886. годину, поред имена
школе у Доњој Трешници, уместо имена учитеља остављено је празно место, да би
од 1887. године трешничка школа била потпуно избачена из списка основних школа
у Србији. На њега је враћена 1893. године, када је коначно завршено грађење
нове школске зграде.
Крај
старе школе
Време је
пролазило и стара школа у Доњој Трешници живела је своје последње дане. Према
записнику трешничког школског одбора од 19. августа 1884. године, до тада је
свака пореска глава у општини платила по осам динара на име подизања школске
зграде. Закључено је да се још 1.000 динара одвоји од општинске касе. Пошто ће
се у другој половини године прикупити још 578 динара, односно по два динара од
сваке пореске главе, онда ће до краја године општина располагати са укупно
3.328 динара. Договорено је да се на јесен исече јапија[6],
направи креч и привуче камен, а на пролеће да се распише лицитација и приступи
грађењу. Записник су потписали председник одбора Павле Врачевић и петорица
одборника, од којих су потписи Јанка Јошића и Петра Ери-ћа били својеручни.
Пола године
касније, из саслушања председника трешничке општине Павла Врачевића, обављеног
фебруара 1885. године у Крупњу, могло се видети да није урађено ништа. Врачевић
је поново причао о осам динара прикупљеног приреза по глави, што је говорило да
је закључак из августа претходне године био делимично фалсификован, односно да
изнета вредност прикупљеног приреза уствари није било фактичко стање половином
1884. године већ стање пројектовано за крај те године. Никакав грађевински
материјал није прикупљен због тога што се чекало да Скупштина Србије донесе
одлуку о новом груписању општина, па да се види да ли ће Доња Трешница и даље
остати општински центар, односно да ли ће се школа градити ту или на неком
другом месту. Било је јасно да од почетка грађења зграде ни те године неће бити
ништа. Министарство је упутило начелство округа да сачека да се заврши нова
територијална реорганизација, а да затим поднесе извештај са предлогом за
подизање нове школске зграде[7].
Стара школа је већ поодавно била затворена, а последњих неколико година до њеног
затварања, радила је више формално него стварно. Суд општине трешничке је
почетком новембра 1890. известио Министарство да је зграда школе подигнута,
„сем што тишљерај јошт није намештен“. Обећавајући да ће то брзо бити урађено,
Трешничани су молили да се постави учитељ. „Пошто већ осам година није
школовано ни једно дете из ове општине, жеља становништва је да школа што пре
почне са радом“. Подразумева се да министар просвете није могао да изађе у
сусрет жељи да школа буде званично отворена у згради без врата и прозора.
Требало је да прођу још пуне две године док зграда није у потпуности завршена и
неопходан намештај набављен.
Када је коначно
добио извештај начелника округа подринског да је школа готова, министар је 6.
октобра 1892. године донео решење о отварању нове основне школе у Доњој
Трешници. Школску општину чиниће села која су била саставни део старе школске
општине, дакле: Доња Трешница, Планина, Амајић, Читлук, Будишић, Цулине и
Гојселица, са укупно 436 кућа. Препоручено је да заједница одмах изабере
школски одбор, који је требало да припреми списак деце дорасле за школовање, а
учитељ ће се поставити у што скоријем року. Из неког доброг разлога, министар
је нагласио да се школа отвара „у згради, која је нарочито за школу подигнута и
спремљена“.
Одмах сутрадан по
доношењу решења о отварању нове школске зграде у Доњој Трешници, постављен је и
учитељ. То је био Лазар Паунковић,
дотадашњи учитељ у Узвећу, иначе родом Шапчанин. Био је то учитељ са 18 година
искуства, током којих је добијао одличне оцене. Постављен је за учитеља сва
четири разреда и он је пре свега требао да организује наставу у новој школи и
да је припреми за редован рад. Његова супруга и четворо деце нису се доселили у
Трешницу, већ су остали у Шапцу. На крају те прве године обновљеног рада, М.
Јанковић, председник општине трешничке, и по функцији, председник школског
одбора, известио је да је 53-oje деце завршило први разред и да ће их се толико
уписати у други. Пошто је очекивао да се у овој школској години упише до 60
нових ученика, тражио је поделу школе на два разреда и, по могућности, да се за
наставнике одреде муж и жена, како би расход општине био унеколико мањи.
У другој школској
години, за учитеље у Трешници постављени су госпођица Јулка Лалић, пореклом Шапчанка, која је до тада пет година радила у
Царини (Пецкој) и Павле Константиновић,
учитељ са 27 година радног стажа. Међутим, Константиновић се у Трешници задржао
само привремено, пошто је први сачувани учитељски извештај од 1. априла 1894.
послао учитељ Коста Божовић. Школа
је имала у два разреда укупно 87 ученика. Само тридесет пет ученика у првом
разреду говорило је о превеликом оптимизму председника општине из претходне
године, у вези са бројем уписаних ђака. У другом разреду је било 50 ученика, а
по један ученик је похађао трећи, односно четврти разред. Овако велики број
ученика прве генерације обновљене трешничке школе говори да су је чинила деца
различитог годишта.
Осам уписаних
ученика није долазило на наставу од почетка школске године, а њих 12 је у марту
направило од једног до десет неоправданих дневних изостанака. Извештаји за
април и мај говорили су да је школски одбор, поступајући по закону, неколико
родитеља казнио опоменом или новчано због недоласка њихове деце у школу.
Коментар да новчане казне нису и наплаћене, било је нешто што се могло сматрати
уобичајеним.
У следећој
школској години, нови учитељ Данило
Лучић известио је да школа има 109 уписаних ученика, од којих је само
тридесет долазило у школу редовно, без изостанака. 29 ученика уписаних на
почетку школске године уопште се није појавило у школи, углавном због
немарности родитеља. 27 ученика је изостајало одређени број дана из оправданих
разлога, а 23 ученика је правило неоправдане изостанке. У првом разреду уписано
је 34, у другом 29, у трећем 45 ученика, а један ученик је ишао у четврти
разред. Због несразмерности броја ученика, учитељ се, као управитељ школе, са
учитељицом Јулком Лалић договорио да она, уз први, преузме и други разред,
пошто је њена учионица довољно пространа. Министарство је ову поделу одобрило.
Истог дана када
је написао обавезни формални извештај, учитељ Лучић се посебним писмом обратио
министру, износећи жалбе због оскудице које је школа трпела у огреву, осветљењу
и ђачким клупама. Учионице су хладне, пошто огрев још није набављен, иако је
према решењу школског одбора било договорено да се за школу набави 29 хвати
дрва. Одређени број ђака ноћива у школи, па им је потребно осветљење увече, да
би могли учити. Међутим, гаса за лампе нема уопште, па ученици не виде ни да
легну, а камоли да уче. Да би решио проблем, учитељ је био принуђен да од
свештеника тражи црквене свеће, што је морао сам да плати. Школских клупа, у
учионици у којој он држи наставу, има само осам и то величине предвиђене за по
четири детета, па је због „тескобе седења“ рад веома отежан.
Рутинско писмо
Министарства подринском начелству да нареди трешничком суду набавку огрева,
гаса и клупа, за последицу је имало ефекат катастрофе. У школи је избио пожар.
Последице
пожара
Другог децембра
1894. године, нешто после шест часова увече, у трешничкој школи избио је пожар
у којем је више од половине школе изгорело. Ватра је избила на тавану изнад учионице
првог разреда. Алармирани пуцњима из пушака, дотрчали су сељани из околине и
ватра је угашена око један сат после поноћи. Од школске зграде изгорела је
једна учионица, ђачка спаваћа соба, две собе учитељског стана, половина ходника
и две трећине крова. Изгорело је осам ђачких клупа, учитељева катедра и столица,
табла, рачунаљка, школски дневник првог разреда, икона Светог Саве, словарица,
карта Краљевине Србије и етнографска карта Старе Србије и Македоније. Деца која
су спавала у ђачкој соби избављена су на време, а друга учионица и намештај у
њој остали су готово неоштећени.
Узрок пожара била
је несолидна градња, пошто школска зграда није имала озидане оџаке. Из металних
пећи које су стајале на средини просторија ишли су лимени чункови, али не до
изнад крова, већ двадесетак центиметара изнад нивоа тавана, тако да се сав дим
из пећи распростирао по тавану. Пећи су биле мале, несразмерне величини
просторија, па су морале интензивно да се ложе. То је изазивало стална
варничења, која су запалила тавански шепер и греде. Са тавана, ватра се
проширила на саму учионицу, а затим на ходник, ђачку собу и учитељски стан.
Зграда школе је била неупотребљива за даљи рад и решењем Министарства од 16.
децембра 1894. године, она је затворена. Учитељи Данило Лучић и Јулка Лалић
добили су премештај.
Током следеће
године, зграда школе је санирана, али више није имала онај број одељења који је
био пре пожара. Сада је имала само једну учионицу, површине од 61-ог квадрата,
собу за ноћивање ученика, малу кухињу где су ђаци могли да спремају храну и учитељски
стан са две собе и кухињом. Једна школска година је изгубљена, а у септембру
1895. године за учитеља сва четири разреда именован је Константин Словић. Шаљући извештај о броју ученика, Словић је
уствари преписао бројно стање од укупно 109 ученика, како је било на почетку
претходне школске године. Септембра следеће, 1896. године, у сва четири разреда
трешничке школе уписано је укупно 87 ученика, а од 45 ђака који су претходне
школске године били други разред, у трећи је, вероватно због скученог простора,
уписано само њих 15.
Поред Константина
Словића, за учитељицу првог разреда постављена је госпођица Надежда Јовановић. Пошто није могла
бити смештена у самој згради школе, она је становала негде у селу, а школски
одбор је за њу плаћао „квартирину“. За трешничку општину то је био велики
издатак, тако да су поново молили Министарство да им се за учитеље постави
брачни пар. Покушај да се у оквиру школске зграде догради још један учитељски
стан пропао је због велике оскудице изазване катастрофалном поплавом Дрине у
јесен 1896. године.
Надежда Јовановић
остала је у Трешници и на почетку следеће школске године, а за новог учитеља и
управитеља школе постављен је Милутин
Марић. По његовом извештају из септембра 1897. године, трешничка школа је
имала 113 уписаних ученика, од којих је 26 сврстано у категорију нередовних.
Због несразмерног броја ученика, тражио је да „госпођица учитељица“ уз свој
први разред, преузме и део ученика другог разреда. Иначе, у први разред „није
се могло уписати више него 23 ученика“, а упис није завршен на време, пошто је
трешнички свештеник отпутовао у Црну Гору. Министарство је одобрило поделу,
захтевајући да се у прву годину упише онолико ученика „колико год може стати у
већу учионицу те школе“.
Захваљујући
једном неспоразуму, Трешничани ће ускоро, истина на кратко, добити супружнике
за учитеље. Октобра 1897. године у Доњу Трешницу су постављени тек венчани Војислав и Љубица Павловић. Претходне школске године, они су, као невенчани,
радили заједно у Свилеуви. „У то доба, ми смо се били испитали и готови за
венчање“, писао је касније учитељ Војислав Павловић. Пошто је знао да ће тог
лета изаћи нови распоред упражњених учитељских места, Павловић је о свом
венчању обавестио министра, молећи га да њега и супругу, сада као брачни пар,
постави на исто место, „тј. ако би нас имао намере куда премештати без наше молбе“.
Пошто се
учитељица Љубица придружила свом супругу у Узовници, Миладин Шуманчевић је, за школску 1899/1900. годину, остао једини
учитељ у доњотрешничкој школи. Радио је са сва четири разреда, са укупно 92
ученика. Иако је на почетку школске године постављена госпођица Даница Вујовић за учитељицу првог
разреда, она је ускоро, нечијом ургенцијом или удајом, постављена у другу
школу, у подунавском округу. Шуманчевић је Министарство молио да се постави и
други наставник, „јер ми је тешко радити са оволиким бројем ђака“. За ту
школску годину, Министарство није имало одговарајуће решење.
Нови трешнички учитељи, опет само на годину дана, постали су супружници Милорад и Вукосава Ракић.
У питању је поново био сасвим млад учитељски пар. Пошто још увек није положила
учитељски испит, Вукосава је имала почетничку плату од 600 динара, а њен
супруг, као почетник са квалификацијом, 800 динара.
Када су 10.
октобра 1900. године дошли у Трешницу, Ракићи су били пренеражени изгледом
школске зграде. О стању школског здања Милорад Ракић је одмах известио окружног
школског надзорника, а каснији, независни извештаји, говоре да учитељ ни у чему
није претеривао.
На крају подужег
писма, учитељ Ракић је изнео следеће: „Не би требало ни оволико да говорим,
када је Доња Трешница добро позната свима. Доста је да напоменем да се овде
променило 14 учитеља од 1893. године. За једну годину просечно долазе по два
учитеља. Од свију тих учитеља и њихових аката, извештаја и деловодника може се
Господин Надзорник уверити да су се и они сви борили са Трешничанима и ниједан се
учитељ није могао скрасити две године. Сви ти учитељи нису бегали из Трешнице
од доброга. После овога, долази питање на које није потребан одговор. Да ли сви
ти учитељи нису ваљали, а само су Трешничани и њихов школски одбор добри?
Једини је који је био две године г. Миладин Шуманчевић. А да је раније и он
бегао из Доње Трешнице, не би данас лежао на самртној постељи“.
Списак
учитеља у Доњој Тртешњици до 1914. године
1847. Богосав Игњатовић, из Читлука
1848. Станко Васић, из Лознице
1852. Василије Петровић, Симеон Илић
1853. Симеон Милосављевић
1853. – 1856. Ђорђе Савић, из Београда
1856. – 1858. Александар Павловић
1858. – 1859. Јован Трифуновић, из Церовца
1859. – 1865. Станко Поповић, из Беле Цркве
1860. Трифун Алексић
1865 – 1866. Василије Андрић
1866. – 1868. место празно
1868. – 1873. Светозар Михаиловић
1873. – 1877. Јован Башић
1877. – 1881. Анто Голубовић
1881. Владимир Павловић
1882. – 1883. Јован М. Јеремић
1883. – 1884. Драгиша Живић, из Београда
1885. – 1892. место празно
1892. – 1893. Лазар Паунковић
1893. – 1895. Јулка Лалић
1893. Павле Константиновић
1894. – 1895. Данило Лучић
1895. Константин Словић
1896. – 1897. Надежда Јовановић
1897. Милутин Марић
1897. – 1898. Војислав Павловић
1897. – 1899. Љубица Павловић
1899. – 1900. Миладин Шуманчевић
1900. – 1901. Миладин и Вукосава Ракић
1901. – 1903. Милан Симић
1903. – 1905. Војислав Протић
1906. – 1910. место празно
1910. – 1911. Чедомир Илић
1911. – 1912. Живојин Илић
1913. – 1914. Јован Кнежевић
[1] Павић, Д. (2008): Хронологија развоја школства општине Мали Зворник до 1914. године.
Мали Зворник: Ауторско издање, стр. 32.
[2] Павић, Д. (2008): Хронологија развоја школства општине Мали Зворник до 1914. године.
Мали Зворник: Ауторско издање, стр. 22.
[3] Павић, Д. (2008): Хронологија развоја школства општине Мали Зворник до 1914. године.
Мали Зворник: Ауторско издање, стр. 68.
[4] Срдобоља је заразно обољење слузокоже дебелог црева, праћено честим
крвавослузним столицама, напонима при вршењу нужде и општим поремећајем.
[5] Павић, Д. (2008): Хронологија развоја школства општине Мали Зворник до 1914. године.
Мали Зворник: Ауторско издање, стр. 72-73.
[7] Павић, Д. (2008): Хронологија развоја школства општине Мали Зворник до 1914. године.
Мали Зворник: Ауторско издање, стр. 132-133.
Нема коментара:
Постави коментар