уторак, 29. децембар 2015.

ИНТЕРВЈУ – МИЛОЈЕ ЛАЗИЋ

Милоје Лазић, рођен 1933. године, такође је из Горњег Амајића. Допунио је причу нешто старијег Анђелка Лазића. 
Анђелко је био немиран, присећа се уз смех. За себе каже да је био најмирнији у школи. „Али, не ваља бити ни тако. Ко год наиђе, удари шамаром.“ Био је врло добар ђак и „обучаво комшије из Стојановића“. Нареди учитељ да онај ко зна, мало показује кући онима који су били слабији.

Било је фамилија из којих су стизали лоши ђаци. „Није ишло. Они су били ради, али не море. Не мор да упамти.“

Учитељ жићо је, каже Милоје, био опасан. Становао је у Трешњици. Његова жена је била добра шнајдерка. Након две године, првог и другог разреда, дошла је учитељица Живка Јуришић из Црне Баре у Мачви.

Умела је да пита ђаке: „Јел вама учитељ ово задаво?
– Јесте.
– Па што ниси научио?
–Не море!
– Како не море? Нема чоека да не море. Али неће“

Живка је становала у Амајићу. Општина јој дала собу или две у једној згради. Али није дуго остала.

После су долазили многи учитељи, али нису се дуго задржавали. Понекад не буду ни месец дана. Не зна зашто су се тако често мењали. Било је Лозничана, учитеља из Мачве. Одавде није био нико учитељ.

Неки учитељ из Лознице становао је код Сретена. „Било је циганије много“, прича Милоје. Дође нови наставник, па преко ђака испитује какав је био претходник.

Ученици су кажњавани да клече на љусци од ораса. То је ђацима било најгоре. Учитељи су терали да деца клече на љусци и по један сат. Све помодри по коленима толико да дете после не може да хода.

„Сада је бољи кадар учитеља него онда што је онда било. За учитеље била оскудација“. И наставља: „Жићо је био учитељ, нема га на близу“. Све лепо објасни, присећа се, седне код ђака који није могао баш све да упамти и по два три пута показује. Прође четири или пет дана, па ако ђак опет не зна каже: „Морам те истући. Не вреди – закон је таки“. Ђак се сложи да га учитељ удара колико хоће, само да не мора да учи.

Било је лоших ђака, толико лоших да жали Боже што су пробавили те године у школи. Било их је који после четири године школе нису знали ништа.

Настава је трајала по осам сати дневно. Пауза за ручак трајала је сат времена. Само четвртком настава је извођена до поднева. И у то време ђаци су показивали солидарност. Ако неко не донесе ужину, подели се. Дају му други.


После завршетка школе школе Милоје је отишао да буде курир у општини.

понедељак, 28. децембар 2015.

ИНТЕРВЈУ – АНЂЕЛКО ЛАЗИЋ

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.


Сећање на школу у Амајићу у периоду од 1937. до 1940. године са нама је поделио Анђелко Лазић из Горњег Амајића, рођен 1929. године. Разговор са њим водила је Наташа Вучетић, некада ученик наше школе, а данас наставник физичког васпитања.

Школа у то време није била обавезна. Анђелку су родитеи брани ли да иде у школу и нису хтели да га упишу. Комшије иду, присећа се, а он не. Тада се побунио – пет дана је по цео дан плакао и „тражио, тражио, тражио“ да и де у школу. Није чак ни јео ништа и, када су родитељи видели да је дете озбиљно угрозило здравље, оду па га упишу. Мислили су, како каже „да од њега нема ништа, да џаба иде у школу.“ Међутим, Анђелко је био врло добар ђак.

Деца су после часова кући радила на имању и око стоке. Као прва мисао на помен школе из тог времена нашем саговорнику се јавља веома лоше стање школске зграде и намештаја уњој. Школска зграда је имала једну просторију у којој се налазио веома лош намештај.

Ђаци су писали легиштером на таблицама за писање, а табла је била „мењаја“[1] – на окретање.

Школу у Амајићу похађала су деца из Читлука, Амајића и Будишића. Доња Трешњица имала је своју школу, Цулине своју.

Школа је била испод  тадашњег пута који је пролазио поред реке Дрине (не Дринског језера као данас). Сада је тај пут у језеру, као и куће, гробља, али и школска зграда.

Школска зграда се налазила испод једног великог камена – „Одмах метар испод“. Ђака је било више него на слици коју нам је Анђелко дао. Али, тог дана, када је било фотографисање, дошло је толико ученика.

Сви ученици били су одевени оделом истканог од кудеље. Није нико имао панталоне. Прве панталоне, присећа се наш времешни саговорник, обукао је тек са 17 година.

Учитељи су тукли ђаке. Ако неко не ради како треба, учитељ нареди да донесу штап. Није ударао само по рукама, него „тукли су где год стигну“.

Школовање девојчица у то време било је реткост. Присећа се Јоке, девојчице из Матића чији родитељи су били богати, па су је дали у школу. Али ништа није знала.

Анђелко је показао своје Сведочанство о завршетку четвторогодишњег школовања издато 1940. године. Из овог документа могло је да се сазна неколико чињеница.
Кликнути за већу слику

Школска година била је усаглашена са календарском. Почињала је у јануару, а завршавала се у децембру. Ученици су имали српски језик, али одвојено и лепо писање. Изучавали су науку о вери с моралним поукама. Као наставни предмет постојало је познавање природе, али и земљопис и историј српског народа. Уместо данашње математике постојао је предмет рачун са основима геометрије и геометријског цртања. Постојали су још и цртање, певање, телесно вежбање и ручни рад мушки и женски с нарочитом применом народних мотива. Посебан наставни предмет била је практична привредна знања и умења.

Ово неодољиво подсећа на покушаје реформи основне школе данас. Негује се традиција, национални идентитет, етика, ручни рад али и практична примена знања и умења у чему се показала велика слабост данашњег система основног образовања.

Непуних годину дана по завршетку његовог школовања избио је рат. Анђелко је испричао један занимљиви догађај који је претходио овој несрећи. Наиме, у Амајићу се једном приликом на небу појавила једна светлосна појава за коју Анђелко каже да је поларна светлост. Настала је паника међу људима, сећа се, народ направио хаос, очекивали су неку непогоду. Али, он је знао о чему је реч. Мада, годинеу дана касније почео је Други светски рат.

Анђелко Лазић је у школи развио љубав према књизи. Поседује богату библиотеку. Мађутим, оно што нас је посебно одушевило је чињеница да на првим, белим странама, у књизи, наш саговорник пише утиске о књизи. Али не било какве! Обраћа се директно, у првом лицу, аутору. Тако је Наташа имала прилику да види запис који је почињао:

Поштовани господине Ћосићу,
Одакле Вама право да тврдите.... и тако даље, и тако даље.





[1] Овакве табле, наравно не из овог времена, могле су се још увек срести у малим сеоским школицама почетком деведесетих година двадесетог века. И сâм сам имао прилику да користим такве табле у Вољевцима у периоду од 1993. до 1995. године.

НОВОГОДИШЊИ КУТАК У ЦУЛИНАМА

Ученици малђих разреда у Издвојеном одељењу у Цулинама, са учитељицом Милијаном Лазић, уредили су кутак посвећен Новој години.





Није ово први пут да нас ови ђаци, са својом учитељицом, изненаде и обрадују лепим радовима.

понедељак, 21. децембар 2015.

ИНТЕРВЈУ – РАЈКО ЕРИЋ

Рајка Ерића нисмо интервјуисали, већ смо се послужили књигом у којојо је објавио нека од сећања на школу. Рајко данас живи у Београду и послаће нам још неких сећања и чињеница о свом боравку у школи. које ћемо накнадно објавити.

Сећања на ђачке дане у нашој школи педесетих година двадесетог века веома живописно пренео је у књигу Сунце у капљи сузе, 1999. године, Рајко Ерић. Овде преносимо само делић његових сећања.

Учитељи су тада били Раде и Мара. Школа је, у то време, служила за заплашивање деце. Његова мајка Бојка је често говорила: „Само док дођеш Мари у руке, видећеш ти свог Бога!“.

За полазак у школу, деца су посебно опремана. Рајко у више наврата говори о сиротињи која је тада била уобичајена, али и о заосталости средине. Присећа се да су „са глувог места“ (то је место где се не чује пас и  петао) донели „белог од глога“ и још неких трава и то ушили у кошуљу ради урока. Исплетен је био нови џемпер, офарбан у „оровој кори“ и посебно нашаран за ту прилику.

Занимљиво је да су се његови родитељи договорили са Ратком, сином Чеде Васића, да га брани у школи ако неко „‘оће да га туче“. Његов први доживљај из школског дворишта је био тај да га је један дечак питао да ли зна да се „врбе“, а потом га бацио на земљу.

Присећа се и да је, када је учитељица саопштила да после звона изађу на одмор, закључио да се најбоље одмара кући, па је тамо и отишао. Први пут га је учитељица повукла за прамен косе када је, сасвим неочекивано, веома брзо научио напамет песмицу о јесени (што је иначе било сасвим уобичајено за њега) и оптужила га да лаже и да је песмицу научио раније. Остале су му урезане речи неправде: „Видите, децо, овај дечак лаже! А ко лаже – тај и краде!“

Присећа се и тога да је једна девојчица из његовог разреда, због покушаја крађе неке ситнице, данима носила око врата картон на коме је писало: „Живка Ћирић, лопов прве класе, украла...
Колика сиротиња је владала у то време говори и чињеница да је био проблем купити прву свеску у „уске линије“. Отац је, грешком, купио свеску у велике линије. Пара за другу није било, па је на захтев учитељице да се купи друга свеска Рајков отац пером, мастилом и дрвеним (столарским) лењиром исцртао мале линије (и успут се нервирао што се мастило разливало). Ово је, наравно, разбеснело учитељицу која јесвеску згужвала и бацила.

Ова свеска, која је Рајку била сасвим лепо „дорађена“ указала је на његов проблем са кратковидошћу. Болести овога типа веома тешко су прихватана од стране родитеља. Кратковид момак није могао да се ожени, нити да служи војску, што је и само било довољно да се никада не ожени јер је „неспособан“. Рајко је одмах постао предмет ругања остале деце. Родитељи су се чак и посвађали са учитељицом око тога да њихово дете види и да има „очи соколове“. Његова мајка је рекла учитељу: „За ти, Раде, мислиш да сам ја полудела па да турим ђетету цвикере на очи да се не може оженити. Која ће цура поћи за ћорава момка? Овако кад гледаш, очи соколове као код друге ђеце“.

Родитељи у то време нису имали поверења у лекаре и медицину. Зато су кратковиду децу водили да им ваде „бадље“ из очију. Рајко је тако доспео код неке Јаноке, октобра 1955. године. „Бадље“ су вађене тако што се врх ножа стави детету у крај ока, другом руком је „лечник“ држао трепавице горњег капка, а требало је истовремено гледати у Сунце и не трептати. Наравно, лечење је било неуспешно.

Та Јанока је саветовала родитеље да не воде дете доктору јер они „човека упропасте“. „Саливањем воде“ лечене су стомачне тегобе деце, свако ноћно бунцање и слично лечено је „саливањем страве“.

Било је у школи и друге болесне деце. Миленко Глигорић је „остао за следећу годину“ јер је био малокрван, па се дешавало да заспи на дворишту за време одмора, или да куња за време наставе.

Иначе, живот људи у немаштини био је испуњенији грубостима него љубављу. Деца су љубљена и милована само док су била мала. Чим мало поодрасту, „мазили су их дудовом граном“. Реч „љубав“ била је резервисана искључиво за љубав између мушкарца и жене. Једино се још говорило о љубави према другу Титу и домовини.

Деца су, иначе, умела да буду сурова. Рајка је Милорад Гајић због шареног џемпера прозвао Шарга и свакодневно га јахао на путу ок школе до куће. Проблем је решен тек интервенцијом оца.

Рајко се просећа колико је Буквар био леп и занимљив. Када су његови, једва некако, прикупили пара да га купе, у школи га је дочекало разочарење јер је његов Буквар био другачији. Учитељи су тада видели да је купљени буквар за Босну. Међутим, родитељи другог нису могли да купе.

Лопте су тада биле реткост, тако да је Рајко своју прву пластичну лопту загризао јер је мислио да је нешто за јело. Такође, први пут је видео сладолед. Незнајући о чему се ради, зграбио је целу куглу, а када су зуби утрнули – испљунуо је. Међутим, посебно су занимљиве две приче. Прва је, такође, о суровости другова. Наиме, учитељи су спремили новогодишње поклоне за децу: свеску, оловку и неколико медењака. Рајко је своје медењаке желео да понесе кући да подели са својима, а група старијих дечака предвођених Јаковом Јанковићем из Амајића, наплаћивали су излаз у медењацима. Уколико неко не би желео да их да, „отели су тукући га по глави“. Наш саговорник је, једва некако, успео да сачува свој поклон.

Други догађај се десио 1957. године. У Паризу је умро Моше Пијаде. Тада је била проглашена тродневна жалост и школа није радила. Када је учитељ саопштио тужну вест, настало је опште весеље. Као и свуда и увек, деца су се радовала изненадном мини распусту.

Променом учитеља, мењало се скоро све у животу и раду у школи. Новие учитељице биле су Споменка Матић[1] и Кристина Урошевић Кица. Пацке су тада постале прошлост.


[1] Споменка је касније учила ђаке у Вољевцима са Борком Николић, учитељицом у пензији из Радаља.

понедељак, 14. децембар 2015.

ИНТЕРВЈУ – Урош Тодоровић, ковач

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.

Урош Тодоровић, ковач у Доњој Трешњици, рођен 1941. године, школу је похађао у периоду од 1951 – 1954. Преноси нам своја сећања о ђачком добу.

Учитељ је тада био Жићо. Презимена му се не сећа. Родом је био негде из Лознице. Учитељ је учио сва четири разреда, али у две смене. Два разреда учио је пре подне, а два поподне. У сваком од четири разреда било је по двадесетак ученика.

Школа за женску децу није била обавезна, али је број девојчица био приближно подједнак са бројем дечака. Настава се одвијала у садашњој школској згради, док је зграда у којој су данас предшколци била је стан за учитеља. Тамо где је сада стан Ненада Вучетића била је општинска просторија.

Ученици су се играли искључиво испред школе. Иза је био велики воћњак од засадом јабука (које је помињао и Богдан Ерић да су постојале и пре Другог светског рата) и сејан је кукуруз. Кукуруз је смештан у школски чардак који се налазио испред школе, а потом продаван и од тих пара куповано оно што је било потребно за школу.

Постојала је још школа у Цулинама а, према сећању чика Уроша, школа у Амајићу није радила.

Присећа се да се много учитеља измењало тих година. Будући да није било услова за живот, није било увек стана па су морали да долазе, остајали су две до три године и „одлазили даље“. Наш саговорник се не сећа свих учитеља, нарочито не њихових презимена, али му у сећање долазе имена: Жићо, Дара, Раде, његова жена Мара, Добросав, Срејо, Љубо...

У школи су постојале табле „на окретање“, тако да се писало и са једне и друге стране. Поред велике географске карте, није било других помагала и учила. Ђаци су писали на таблицама легиштером[1], а после две године су трајно избачене из употребе и почело је да се пише „оловком у писанку“. Уз осмех, чика Урош каже да су таблице биле боље – „напишеш, па избришеш. А после у писанкама све остајало.“

У школи се учио српски језик из Буквара, и математика. Касније, у четвртом разреду уведени су земљопис и историја. Књиге су родитељи куповали посредовањем школе. У школи није било књига нити библиотеке.

Биле су то послератне, гладне године. Много је било сиротиње. Није се имало ни обуће. Ишло се и босо у школу. Зими „ко је био могућнији, имао је обућу, Ко није правили смо зепе зване, од овчије и кравље коже. И опанци. И то ти је“.

Учитељ је тукао децу. „И ја сам добио, нема шта. Туку ако мало погрешиш. Пацка има, ова шипка, па кад пружиш длан – шлафне! А Жићо је туко вамо на табли, знам добро. Ако није добро написо на табли, он удари отуда (позади, у потиљак), па главом у таблу, а табла се окрене па удари га још и с друге стране“.

Деца су се играла, како наш саговорник каже, „мало шале“, односно прескакања, онда „повру горе“ (игра попут данашње игре „ланаца“. тј „Еберећке, ебертуте“ – деца стојe и држе се за руке, а одабрано дете се затрчи и покушава да пробије ланац).

Играли су чак и мало фудбала. Лопту су, каже времешни ковач, правили од брезове гљиве. На брези се пронађе гљива, откину је, затим је скувају да мало „омекани“, а потом је ножем обликују у лопту. Била је величине веће грудве. Поред фудбала служила је и за играње „Црте“. Једно дете стоји само иза црте. На знак другови му баце лопту. Његов задатак је да ухвати лопту, да притрчи до црте и гађа другове. Уколико неко бива погођен, заузима место иза црте, а онај који је гађао придружује се осталој деци.

 Ђаци су храну доносили од куће. Сиротињско време, сиротињска и храна. Знало се: свако дете је носило две торбе – једна је „књижара“ а друга „спремачица“. Урош каже да је ишао кући јер је близу. А дешавало се да кући нема ничега за јело, па оде до реке, да друговима изгледа као да је ишао кући, па се потом врати. Остали су јели на дворишту.

Када су ту учитељи били Мара и Раде, има ли су радио-пријемник. А нико други у селу га није имао. Увече би радио изнели на прозор. Скупи се пуно школско двориште народа да слуша. „А сви ми се чудимо, онако, како се чује о дакле кад нема никога!“.

Нашем саговорнику у сећање се урезало, из тих година, то слушање радија и што је било „лепо другарство“. Ђаци су ишли „од школе до школе“, односно посећивали су школу у Цулинама и Великој Реци. То су биле екскурзије. Ишли су и на излете на Пајића брдо, Покрижовницу, у Гајиће...

Родитељски састанак одржавао се једном у години. Будући да је био један од најбољих ђака, чика Урош се сећа да га је учитељ подизао и показивао присутним родитељима и ђацима.
Контроле су у школу долазиле, такође, једном у години. Испитивали су ђаке. Онда би учитељ бирао оне боље да одговрарају пред инспектором.

Од овие генерације нико није завршио неке високе школе. Нису родитељи имали могућност да децу даље школују. Најчешће се остајало на четири разреда. Једини који је отишао одавде био је Митар Ерић – „Био је мало могућан!“. Умро је поодавно.

Сукоба учитеља са селом, и обрнуто, није било. Како каже наш саговорник: „Онда сви су кривили децу, нису кривили учитеља. Дете је погрешило! Што ће се сукобљавати кад није грешка“.

У школи се прослвљао Савиндан. Али убрзо је то било забрањено када „завлада комунизам“.
Сва деца су била ангажована кући као чобани. Сви су чували овце, говеда и свиње и пре и после школе. Уопште, владала је велика дисциплина према деци.

Будући да су многи били сиромашни и да је тешко било исхранити вишечлану породицу, давали су децу за „служинчад“. И чика Урош се сећа да су га његови дали тетки као слугу јер им је син отишао у војску, а имали су доста стоке. Дете слуга је радило све што је требало а заузврат имало је шта да поједе. Одећу и обућу добијало је једном у години или чак у две године. Он је постао слуга са шест година. Онда, присећа се, дошао је отац по њега после две године и одвео га кући да би сутрадан кренуо у школу. „Ко сад кука да није добро... сачувај боже!!!“

Овако је своју причу завршио Урош Тодоровић, последњи ковач у овом крају. Ступио је 1954. на ковачки занат и остао ковач до данашњих дана. А и масјтор, код кога је учио занат га је често тукао – нарочито када неко сврати, да би се правио важан. Ковачка радња ће са њиме бити затворена јер, каже, млади су долазили, почињали да уче и одлазили. Прљаво им много!



[1] Врста креде којом је писано на таблицама за писање, доста тврђа од данашњих креда.

ИСКОРИСТИМО ТЕСЛУ

Поштоване колеге,

Вероватно сте приметили да су таблети TESLA које сте добили на коршћење уз две године Интернета, веома спори. Надаље, на таблет рачунару рад је отежан јер нема физичке тастатуре, дисплеј је мали и тако даље.

Међутим, решење постоји. Можете користити таблет рачунар као модем, односно да посредством њега конектујете на Интеренет лаптоп или стони рачунар.


Поступак је следећи:

Повежете ваш таблет рачунар са лаптопом или стоним рачунаром USB каблом (који служи за пуњење таблета, само га искључите из пуњача) као на слици.


  
Повучете прстом са врха екрана надоле.



Одаберете опцију SETINGS (или уђете у ову опцију на неки други начин).



У менију WIRELWSS & NETWORKS одаберете опцију MORE.



Одаберете, потом, опцију TETHERING & PORTABLE HOTSPOT.



На крају укључите опцију  USB TETHERING.



Од овог момента ваш лаптоп или стони рачунар је конектован на Интерент.


Срећно!

петак, 11. децембар 2015.

ИНТЕРВЈУ – Богдан Ерић

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.
Богдан Ерић

Богдан Ерић из Доње Трешњице, рођен је 1929. године. Ишао је у  школу у родном селу у периоду од 1936 – 1939. године. Тада је школу похађало негде око 70 ученика. Све ђаке учио је учитељ Душан Васиљевић, родом из Ужица.

Настава се одвијала сваког радног дана од седам изјутра до поподне, осим четвртком када се завршавала у подне. У употреби је била школска зграда у којој су данас предшколци. Друга зграда тада није била ни изграђена.

У школи је постојала читаоница у којој су се налазиле књиге. Ученици нису имали своје уџбенике, већ су користили школске. Писало се, најпре, на таблицама легистером (кредом), а потом је уведено писање пером и мастилом на папиру.
Клупе су биле равне, попут данашњих, дрвене, а не као некадашње скамије.

Школско двориште је било велико као и данас, и представљало је један велики воћњак јабука. Јабуке су сви користили, и ђаци и „ко год је стигао“.

Учитељ је, у то време, имао грамаофон. Богдан каже да га је тада први пут у животу видео. Како се присећа, учитељ би навио грамофон („наврне, наврне“), ставио би плочу и ученици су слушали музику. Других наставних средстава и помагала у школи није било.

 Учитељ је оженио сестру Богдановог оца и тако му постао тетак. ДушанВасиљевић одлази на војну вежбу 1940. године, потом бива заробљен и одведен у Немачку на ропство. Вероватно због неслагања са послератним режимом, остаје у Немачкој. Његова супруга Мара била је у школској згради, па је због одлуке мужа била истерана одатле.

Њихов син, Михаило Васиљевић, школу је учио у Лозници. Касније је постао инжењер. Умро је, али никада није сазнао шта му је било са оцем, нити му се отац икада јавио.

ИСХРАНА
Ученици су у то време доносили храну од кућа. Имали су две торбице. У једној се налазио прибор за школу, а у другој, са друге стране, храна. У Трешњици је тада било много сиромашних. Од куће је доносио ко је шта имао. Радило се искључиво на имању, није било запослења као данас. Гладовало се. Често није било ни проје, а камоли чега другог.
Одећа деце била је ткана од кудеље. Неретко је била недовољна за хладне дане, али је, на срећу, у школи било топло.

Учитељ је тукао „понекога, ко је немиран био. У`вати за главу, па у таблу: крк, крк, крк!“
Школа је била обавезна за дечаке, али не и за девојчице. Из тог разлога у школи је било знатно више дечака. Девојчица је било, присећа се наш саговорник, једва десетак.
У то време школа није била у конфликту са селом. Богдан се не сећа прича о сукобима учитеља са селом. нити села са школом.

Пећ која је у то време служила за грејање школе продата је Душану Петровићу и у употреби је и данас.

Богдан наводи да има још неколико живих другова из школе. Од њихових генерација многи су завршили занате, а покојни проф. др Жарко Живановић био је предавач на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду.

КОМУНИКАЦИЈА
Сва званична и службена комуникација обављала се посредством „пандура“, који је био задужен за преношење порука у и из седишта среза у Крупњу. Ишао је искључиво пешке. Тако се ишло свуда: у Крупањ, Лозницу, Љубовију, Ваљево...
Касније, наша општинска управа прелази у Мали Зворник.

СЛАВЕ
У школи се славио искључиво Савиндан. „У, то је добро било, сећам се“, рекао је Богдан. Долазили су ученици и много гостију из села. Припреман је велики ручак, а „деца деклемују“. Пуна школа буде, нарочито увече.
Деца са учитељом нису ишла у цркву, већ само појединачно, ко је желео, са својима из куће.

ТРАЈАЊЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ
У школу се кретало кад „шљиве почну да тресу“, у сптембру, а књижице су дељене о Видовдану, мада се ђаци распусте мало раније. Као награде ученици су добијали књиге. Ово је била велика част. Можда је то и утицало на нашег саговорникада, поред тога што је завршио само четири разреда основне школе, у кућној библиотеци поседује преко хиљаду књига које је све детаљно прочитао.

РАТ
О рату је у Доњој Трешњици је најпре почело да се прича. Недуго после, Југославија је била нападнута. Богдан се сећа патроле, тројице Немаца, који су пролазили поред његове куће. Говорили су нешто као: „Ди гајц, ди гајц!“. Његова мајка се уплашила да хоће да им узму теле, које је било у дворишту: „Ијој, мила мајко, оће теле да нам оде!“ Они тада извадише јаје из торбе и Богдан је схватио да је то оно што траже. Отрчао је у качару[1] и Немцима донео десет јаја. Немци су одмах по једно јаје разбили, промешали и попили. Потом су продужили даље.
Немце више није видео до јесени 1944. године. Тада су попалили неколико кућа у селу (прет или шест) и отерали стоке што је било у тим кућама, али су однели и дуван који је у то време овде гајен. Било је ту и усташа из Зворника. Богдан тврди да су многе куће биле поштеђене јер до њих није било ваљаног пута.

Неке људе су „зајмили за ношење“. Међу њима био је неки Млађен Спасеновић. Млађена је спасио један муслиман из Зворника, који га је познавао. На срећу, тада нико из села није изгубио живот.


ПОСЛЕ РАТА
После рата учитељ у Доњој Трешњици био је Жићо, из Амајића, и његова жена Стоја. Богдан се не сећа њиховог презимена. Недавно је, каже, умро у Лозници.

МИЛОШ ГАЈИЋ
Наш саговорник лично је познавао Милоша Гајића чије име носи школа данас. Милош је био трговац али и председник у селу, после Гаје Ерића[2], добивши гласове на изборима. На тој функцији остао је седамнаест година. Богдан га се сећа да је стајао на степеницама, испред своје канцеларије, када су ђаци долазили у школу.

Био је предратни комуниста. Са почетком ратних дејстава, 1941. године, са Николом Божовићем налазио се на Влашким њивама. Убрзо су пребегли у Босну, а потом у Крупањ.

Патроле партизана су у Доњу Трешњицу почеле да долазе 1944. године. Са њима је долазио и Милош Гајић. Крио се са још двојицом другова код неке девојке у Великој Реци, која их је и издала. Богдан је посетио ту кућу. Доле је била зидана каменом, штала, а горе дрвени део – кошара. Тада је, кажу, 1944. године убијен од стране четника, док су његова два саборца, младића, успела да побегну. Мада, наводи Богдан, никада није разјашњено да ли је Милош био убијен, или се сам убио да не би пао у руке гониоцима. У једној књизи о прошлости Рађевине налази се фотографија Милоша Гајића за коју наш саговорник тврди да не личи на Милоша.



[1] Дрвена зграда у сеоском домаћинству у којој су се најчешће чувале каце.
[2] Брата Гаје Ерића нису дирали јер се није бавио политиком. Гајо Ерић је, као народни непријатељ, одведен у Крупањ, из Крупња у Шабац одакле се није никада вратио.

понедељак, 23. новембар 2015.

ЈАВНИ ПОЗИВ!!!

Поштоване колеге, бивше колеге, садашњи и бивши ученици, родитељи, суграђани и пријатељи!

У мају 2016. године обележавамо 170 (сто седамдесет) година постојања наше школе!!!

Позивамо све који имају занимљиве фотографије, ђачке књижице и друге школске документе, све који знају старије суграђане који могу испричати нешто занимљиво и вредно о школи да се јаве посредством наше Фејсбук странице, у школу на број 015/466-008 и на мејл skola.amajic@gmail.com, или учитељу Пеђи на број 064/5-170-179 и на мејл jaucitelj@gmail.com.


Све фотографије и грађу ћемо дигитализовати и одмах вратити. Материјал ће бити употребљен за израду монографије школе.

понедељак, 16. новембар 2015.

СТИГЛЕ КЊИГЕ ИЗ ЛЕСКОВЦА

Данас, 16. новембра 2015. године, распаковали смо пристиглу помоћ за поплављене у књигама.

Помоћ је стигла од стране Лесковачког Културног центра. Иза акције стоје Цветана Радивојевић, учитељица из Лесковца, Зоран Јовановић, писац, песник и сатиричар и наш суграђанин, новинар, Далибор Крстић. Овом приликом им се неизмерно захваљујемо.


Књиге су данас допремљене из Матичне школе и распаковане. Предстоји сортирање и завођење, а потом најзанимљивији део - читање и коришћење књига. 


Жеља нам је да део књига буде доступан да их позајме и мештани села, родитељи ученика и наши бивши ученици.



уторак, 10. новембар 2015.

УСПЕШНО НАСТАВНИЧКО ВЕЋЕ

У петак, 6. 11. 2015. године у нашој школи одржано је веома успешно Наставничко веће.

Део колектаива на седници
Поред редовних тачака дневног реда о реализацији садржаја, изостанцима, недовољним оценама итд., одржана су и три предавања.

Прво предавање одржао је Предраг Спасојевић, учитељ, на тему: БЛОГ КАО ЕЛЕКТРОНСКИ ПОРТФОЛИО НАСТАВНИКА.
Слајд са презентације


Друго предавање одржао је Александар Миленковић, наставник српског језика. На опште задовољство представио је свој есеј о песништву Диса.
Колега Александар Миленковић излаже

Последење, треће, излагање било је од стране Светлане Николић, наставнице географије. Њено излагање је било о реализованом семинару ИСКОРИСТИ ЧАС.
Светлана Николић током излагања

среда, 04. новембар 2015.

ОКУПЉАЊЕ У ДОЊОЈ ТРЕШЊИЦИ

Дана 4. 11. 2015. године у Доњој Трешњици реализовано је окупљање ученика и родитеља.

Поред ученика и родитеља из Доње Трешњица, придружили су нам се и учитељица Светлана Тадић са ученицима из матичне школе и учитељица Милијана Лазић са ученицима из Цулина, као и педагог наше школе, Ивана Јокић.

Окупљање у школи

ПРВА АКТИВНОСТ била је квиз Колико деца познају своје маме. Квиз је осмишљен и реализован на следећи начин:

Посредством БИМ пројектора приказано је петнаест питања. Деца и маме су седели одвојено и одговарали на постављена питања.

По завршеном испитивању, читали смо пред свима како су деца и маме одговорили на питања. У овом делу је веома забавно. Тако, неке маме се одмарају уз Фејсбук, друге праве торту са шлагом, деца су наводила да има маме тепају именима за које маме тврде да никада нису изговориле J и слично.

Питања са квиза:
1.      Када је рођендан твојој мами?
2.      Која је мамина омиљена боја?
3.      Мама се најлепше забавља када...
4.      Које боје су мамине очи?
5.      Која је мамина омиљена песма?
6.      Колико је висока твоја мама?
7.      Које је мамино омиљено јело?
8.      Какву кафу пије мама?
9.      Које колаче мама најрадије спрема?
10.  Коју торту мама најрадије прави?
11.  Када је мамина и татина годишњица брака?
12.  Како ти мама тепа и како те тада зове?
13.  Шта најчешће радите ти и мама заједно?
14.  У чему највише помажеш мами?
15.  Колико те мама воли?


ДРУГА АКТИВНОСТ била је да деца стоје окренута леђима према мамама. Мама, којој се то сигнализира, изговори реч, а дете, које мисли да је чуло своју маму, подигне руку.

Затим су улоге промењене.

Маме препознају гласове деце


ТРЕЋА АКТИВНОСТ била је играње Између две ватре и Жмурке, али са мамама. Ове активности су биле занимљиве и деци и родитељима, а било је право освежење видети родитеље како се скривају по школском дворишту.


Између две ватре

недеља, 25. октобар 2015.

Семинар - ИСКОРИСТИ ЧАС

У суботу, 24. 10. 2015. године, Основна школа "Mилош Гајић" у Амајићу организовала је, по први пут, семинар у својим просторијама.

Семинар ИСКОРИТИ ЧАС У трајању од осам сати реализован је од 10 часова пре подне.

Осим пријављених наставника из наше школе, дружили смо се са колегама из Велике Река и Радаља. Било је укупно 29 наставника.

Наставници, учесници семинара
Реализатори су били задовољни јер је сатница испоштована, мотивисаност групе за рад била је велика, а обезбеђена је и добра техничка подршка реализаторима.

Реализаторке стручног усавршавања
Учесницима је један детаљ посебно скренуо пажњу: наиме, учитељица наше школе, Милијана Лазић, припремила је колаче за све учеснике и реализаторе, што је, уз сендвиче, кафу, чај и сокове наишло на похвале.

Надамо се да ово неће бити једини пут да организујемо овај вид стручног усавршавања у нашој школи.

Предраг Спасојевић

понедељак, 12. октобар 2015.

Дечја недеља у Цулинама

Наставници и стручни сарадници учесници у активности
   1.    
Милијана Лазић
        2.    
Предраг Спасојевић
        3.    
Светлана Тадић
   4.    
Милена Матовић
        5.    
Маријана Николић
        6.    


Ток активности, прилози извештају
2. 10. 201.   ПОДЕЛА ЗАДУЖЕЊА
Састанак у школи ради договора о активностима, потребном материјалу и подели задужења за време трајања Дечије недеље

ПОНЕДЕЉАК, 5.10.2013. ГОД.
·         Први час посвећен Дечјој недељи (дечја права, обавезе, одговорности; мото „подршка породици – најбоља подршка дететусвако одељење  у својој школи)
·           Радионица на часу одељенског старешине Потребе у породици( у прилогу је фотографија)
·         Први домаћи задатак у оквиру заједничких активности деце и родитеља:
У току ове недеље обележава се Дечја недеља на тему „ Подршка породици, најбоља подршка детету“.
У школи ћемо се упознати са правима и обавезама деце у породици. Молим Вас, да узмете учешће и проведете неко време са својом децом у току следећих дана на следећим активностима:

За уторак:
Потребно је да направите ликовни рад са својом породицом на следећи начин:
Нека отац намаже длан темпером и направи отисак руке на листу из блока. Сачекајте да се осуши.
Преко њега неко исто уради и мајка и на крају деца. Између сваког отиска сачекајте да се темпера осуши. Бирајте различите и веселе боје.
Наравно, могуће је направити отисак тако да мајка започне уколико отац није присутан.
Добићете лепу слику.(слично овој, али у техници темпере) Молим Вас, да је деца донесу у школу.
·          
УТОРАК, 6.10.2015. ГОД.
·         Донете радове ученици дорађују на часу ликовне културе а затим причају о својој породици
СРЕДА, 7.10.2015. ГОД.
·          Други домаћи задатак:
Узмите лист из блока. Нека сваки члан породице нацрта сам себе онако како уме и зна. Сами распоредите чланове. Могуће је да се држите за руке!
·         Ученици коментаришу радове
ЧЕТВРТАК, 8.10.2015.ГОД.
·          Рад на трећем домаћем задатку. Ученици су имали задатак да са својим родитељима направе домаћи пластелин.
·         У школи задатак је био да од пластелина направе поклон за члана породице.
·         На часу енглеског језика ученици су писали поруке породици

ПЕТАК, 9.10.2015. ГОД.
·         Уређење учионице
·         Игре бе згранице( сви заједно )( одложено за следећу недељу због временских прилика)