ИНТЕРВЈУ – МИЛОЈЕ ЛАЗИЋ

Милоје Лазић, рођен 1933. године, такође је из Горњег Амајића. Допунио је причу нешто старијег Анђелка Лазића. 

Анђелко је био немиран, присећа се уз смех. За себе каже да је био најмирнији у школи. „Али, не ваља бити ни тако. Ко год наиђе, удари шамаром.“ Био је врло добар ђак и „обучаво комшије из Стојановића“. Нареди учитељ да онај ко зна, мало показује кући онима који су били слабији.

Било је фамилија из којих су стизали лоши ђаци. „Није ишло. Они су били ради, али не море. Не мор да упамти.“

Учитељ жићо је, каже Милоје, био опасан. Становао је у Трешњици. Његова жена је била добра шнајдерка. Након две године, првог и другог разреда, дошла је учитељица Живка Јуришић из Црне Баре у Мачви.

Умела је да пита ђаке: „Јел‘ вама учитељ ово задаво?

– Јесте.

– Па што ниси научио?

–Не море!

– Како не море? Нема чоека да не море. Али неће“

Живка је становала у Амајићу. Општина јој дала собу или две у једној згради. Али није дуго остала.

После су долазили многи учитељи, али нису се дуго задржавали. Понекад не буду ни месец дана. Не зна зашто су се тако често мењали. Било је Лозничана, учитеља из Мачве. Одавде није био нико учитељ.

Неки учитељ из Лознице становао је код Сретена. „Било је циганије много“, прича Милоје. Дође нови наставник, па преко ђака испитује какав је био претходник.

Ученици су кажњавани да клече на љусци од ораса. То је ђацима било најгоре. Учитељи су терали да деца клече на љусци и по један сат. Све помодри по коленима толико да дете после не може да хода.

„Сада је бољи кадар учитеља него онда што је онда било. За учитеље била оскудација“. И наставља: „Жићо је био учитељ, нема га на близу“. Све лепо објасни, присећа се, седне код ђака који није могао баш све да упамти и по два три пута показује. Прође четири или пет дана, па ако ђак опет не зна каже: „Морам те истући. Не вреди – закон је таки“. Ђак се сложи да га учитељ удара колико хоће, само да не мора да учи.

Било је лоших ђака, толико лоших да жали Боже што су пробавили те године у школи. Било их је који после четири године школе нису знали ништа.

Настава је трајала по осам сати дневно. Пауза за ручак трајала је сат времена. Само четвртком настава је извођена до поднева. И у то време ђаци су показивали солидарност. Ако неко не донесе ужину, подели се. Дају му други.

После завршетка школе школе Милоје је отишао да буде курир у општини.