Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.
Богдан Ерић |
Богдан Ерић из Доње
Трешњице, рођен је 1929. године. Ишао је у школу у родном селу у периоду од 1936 – 1939.
године. Тада је школу похађало негде око 70 ученика. Све ђаке учио је учитељ
Душан Васиљевић, родом из Ужица.
Настава се одвијала
сваког радног дана од седам изјутра до поподне, осим четвртком када се
завршавала у подне. У употреби је била школска зграда у којој су данас
предшколци. Друга зграда тада није била ни изграђена.
У школи је постојала
читаоница у којој су се налазиле књиге. Ученици нису имали своје уџбенике, већ
су користили школске. Писало се, најпре, на таблицама легистером (кредом), а
потом је уведено писање пером и мастилом на папиру.
Клупе су биле равне,
попут данашњих, дрвене, а не као некадашње скамије.
Школско двориште је
било велико као и данас, и представљало је један велики воћњак јабука. Јабуке
су сви користили, и ђаци и „ко год је стигао“.
Учитељ је, у то време,
имао грамаофон. Богдан каже да га је тада први пут у животу видео. Како се
присећа, учитељ би навио грамофон („наврне, наврне“), ставио би плочу и ученици
су слушали музику. Других наставних средстава и помагала у школи није било.
Учитељ је оженио сестру Богдановог оца и тако
му постао тетак. ДушанВасиљевић одлази на војну вежбу 1940. године, потом бива
заробљен и одведен у Немачку на ропство. Вероватно због неслагања са
послератним режимом, остаје у Немачкој. Његова супруга Мара била је у школској
згради, па је због одлуке мужа била истерана одатле.
Њихов син, Михаило
Васиљевић, школу је учио у Лозници. Касније је постао инжењер. Умро је, али
никада није сазнао шта му је било са оцем, нити му се отац икада јавио.
ИСХРАНА
Ученици су у то време
доносили храну од кућа. Имали су две торбице. У једној се налазио прибор за
школу, а у другој, са друге стране, храна. У Трешњици је тада било много
сиромашних. Од куће је доносио ко је шта имао. Радило се искључиво на имању,
није било запослења као данас. Гладовало се. Често није било ни проје, а камоли
чега другог.
Одећа деце била је
ткана од кудеље. Неретко је била недовољна за хладне дане, али је, на срећу, у
школи било топло.
Учитељ је тукао
„понекога, ко је немиран био. У`вати за главу, па у таблу: крк, крк, крк!“
Школа је била обавезна
за дечаке, али не и за девојчице. Из тог разлога у школи је било знатно више
дечака. Девојчица је било, присећа се наш саговорник, једва десетак.
У то време школа није
била у конфликту са селом. Богдан се не сећа прича о сукобима учитеља са селом.
нити села са школом.
Пећ која је у то време
служила за грејање школе продата је Душану Петровићу и у употреби је и данас.
Богдан наводи да има
још неколико живих другова из школе. Од њихових генерација многи су завршили
занате, а покојни проф. др Жарко Живановић био је предавач на Пољопривредном факултету Универзитета у
Београду.
КОМУНИКАЦИЈА
Сва званична и службена
комуникација обављала се посредством „пандура“, који је био задужен за
преношење порука у и из седишта среза у Крупњу. Ишао је искључиво пешке. Тако
се ишло свуда: у Крупањ, Лозницу, Љубовију, Ваљево...
Касније, наша општинска
управа прелази у Мали Зворник.
СЛАВЕ
У школи се славио
искључиво Савиндан. „У, то је добро било, сећам се“, рекао је Богдан. Долазили
су ученици и много гостију из села. Припреман је велики ручак, а „деца
деклемују“. Пуна школа буде, нарочито увече.
Деца са учитељом нису
ишла у цркву, већ само појединачно, ко је желео, са својима из куће.
ТРАЈАЊЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ
У школу се кретало кад „шљиве
почну да тресу“, у сптембру, а књижице су дељене о Видовдану, мада се ђаци
распусте мало раније. Као награде ученици су добијали књиге. Ово је била велика
част. Можда је то и утицало на нашег саговорникада, поред тога што је завршио
само четири разреда основне школе, у кућној библиотеци поседује преко хиљаду
књига које је све детаљно прочитао.
РАТ
О рату је у Доњој Трешњици
је најпре почело да се прича. Недуго после, Југославија је била нападнута.
Богдан се сећа патроле, тројице Немаца, који су пролазили поред његове куће.
Говорили су нешто као: „Ди гајц, ди гајц!“. Његова мајка се уплашила да хоће да
им узму теле, које је било у дворишту: „Ијој, мила мајко, оће теле да нам оде!“
Они тада извадише јаје из торбе и Богдан је схватио да је то оно што траже.
Отрчао је у качару[1]
и Немцима донео десет јаја. Немци су одмах по једно јаје разбили, промешали и
попили. Потом су продужили даље.
Немце више није видео
до јесени 1944. године. Тада су попалили неколико кућа у селу (прет или шест) и
отерали стоке што је било у тим кућама, али су однели и дуван који је у то
време овде гајен. Било је ту и усташа из Зворника. Богдан тврди да су многе
куће биле поштеђене јер до њих није било ваљаног пута.
Неке људе су „зајмили
за ношење“. Међу њима био је неки Млађен Спасеновић. Млађена је спасио један
муслиман из Зворника, који га је познавао. На срећу, тада нико из села није
изгубио живот.
ПОСЛЕ РАТА
После рата учитељ у
Доњој Трешњици био је Жићо, из Амајића, и његова жена Стоја. Богдан се не сећа
њиховог презимена. Недавно је, каже, умро у Лозници.
МИЛОШ ГАЈИЋ
Наш саговорник лично је
познавао Милоша Гајића чије име носи школа данас. Милош је био трговац али и председник
у селу, после Гаје Ерића[2],
добивши гласове на изборима. На тој функцији остао је седамнаест година. Богдан
га се сећа да је стајао на степеницама, испред своје канцеларије, када су ђаци
долазили у школу.
Био је предратни
комуниста. Са почетком ратних дејстава, 1941. године, са Николом Божовићем
налазио се на Влашким њивама. Убрзо су пребегли у Босну, а потом у Крупањ.
Патроле партизана су у
Доњу Трешњицу почеле да долазе 1944. године. Са њима је долазио и Милош Гајић.
Крио се са још двојицом другова код неке девојке у Великој Реци, која их је и
издала. Богдан је посетио ту кућу. Доле је била зидана каменом, штала, а горе
дрвени део – кошара. Тада је, кажу, 1944. године убијен од стране четника, док
су његова два саборца, младића, успела да побегну. Мада, наводи Богдан, никада
није разјашњено да ли је Милош био убијен, или се сам убио да не би пао у руке
гониоцима. У једној књизи о прошлости Рађевине налази се фотографија Милоша
Гајића за коју наш саговорник тврди да не личи на Милоша.
Veoma zanimljiva prica,svidja mi se.
ОдговориИзбришиInvekta