Рајка Ерића нисмо интервјуисали, већ смо се послужили књигом у којојо је објавио нека од сећања на школу. Рајко данас живи у Београду и послаће нам још неких сећања и чињеница о свом боравку у школи. које ћемо накнадно објавити.
Сећања
на ђачке дане у нашој школи педесетих година двадесетог века веома живописно
пренео је у књигу Сунце у капљи сузе,
1999. године, Рајко Ерић. Овде
преносимо само делић његових сећања.
Учитељи
су тада били Раде и Мара. Школа је, у то време, служила за заплашивање деце. Његова
мајка Бојка је често говорила: „Само док дођеш Мари у руке, видећеш ти свог
Бога!“.
За
полазак у школу, деца су посебно опремана. Рајко у више наврата говори о
сиротињи која је тада била уобичајена, али и о заосталости средине. Присећа се
да су „са глувог места“ (то је место где се не чује пас и петао) донели „белог од глога“ и још неких
трава и то ушили у кошуљу ради урока. Исплетен је био нови џемпер, офарбан у „оровој
кори“ и посебно нашаран за ту прилику.
Занимљиво
је да су се његови родитељи договорили са Ратком, сином Чеде Васића, да га
брани у школи ако неко „‘оће да га туче“. Његов први доживљај из школског
дворишта је био тај да га је један дечак питао да ли зна да се „врбе“, а потом
га бацио на земљу.
Присећа
се и да је, када је учитељица саопштила да после звона изађу на одмор, закључио
да се најбоље одмара кући, па је тамо и отишао. Први пут га је учитељица повукла
за прамен косе када је, сасвим неочекивано, веома брзо научио напамет песмицу о
јесени (што је иначе било сасвим уобичајено за њега) и оптужила га да лаже и да
је песмицу научио раније. Остале су му урезане речи неправде: „Видите, децо,
овај дечак лаже! А ко лаже – тај и краде!“
Присећа
се и тога да је једна девојчица из његовог разреда, због покушаја крађе неке
ситнице, данима носила око врата картон на коме је писало: „Живка Ћирић, лопов прве класе, украла...“
Колика
сиротиња је владала у то време говори и чињеница да је био проблем купити прву
свеску у „уске линије“. Отац је, грешком, купио свеску у велике линије. Пара за
другу није било, па је на захтев учитељице да се купи друга свеска Рајков отац
пером, мастилом и дрвеним (столарским) лењиром исцртао мале линије (и успут се
нервирао што се мастило разливало). Ово је, наравно, разбеснело учитељицу која
јесвеску згужвала и бацила.
Ова
свеска, која је Рајку била сасвим лепо „дорађена“ указала је на његов проблем
са кратковидошћу. Болести овога типа веома тешко су прихватана од стране
родитеља. Кратковид момак није могао да се ожени, нити да служи војску, што је
и само било довољно да се никада не ожени јер је „неспособан“. Рајко је одмах постао
предмет ругања остале деце. Родитељи су се чак и посвађали са учитељицом око
тога да њихово дете види и да има „очи соколове“. Његова мајка је рекла
учитељу: „За ти, Раде, мислиш да сам ја полудела па да турим ђетету цвикере на
очи да се не може оженити. Која ће цура поћи за ћорава момка? Овако кад гледаш,
очи соколове као код друге ђеце“.
Родитељи
у то време нису имали поверења у лекаре и медицину. Зато су кратковиду децу
водили да им ваде „бадље“ из очију. Рајко је тако доспео код неке Јаноке,
октобра 1955. године. „Бадље“ су вађене тако што се врх ножа стави детету у
крај ока, другом руком је „лечник“ држао трепавице горњег капка, а требало је
истовремено гледати у Сунце и не трептати. Наравно, лечење је било неуспешно.
Та
Јанока је саветовала родитеље да не воде дете доктору јер они „човека упропасте“.
„Саливањем воде“ лечене су стомачне тегобе деце, свако ноћно бунцање и слично
лечено је „саливањем страве“.
Било
је у школи и друге болесне деце. Миленко Глигорић је „остао за следећу годину“
јер је био малокрван, па се дешавало да заспи на дворишту за време одмора, или
да куња за време наставе.
Иначе,
живот људи у немаштини био је испуњенији грубостима него љубављу. Деца су
љубљена и милована само док су била мала. Чим мало поодрасту, „мазили су их
дудовом граном“. Реч „љубав“ била је резервисана искључиво за љубав између
мушкарца и жене. Једино се још говорило о љубави према другу Титу и домовини.
Деца
су, иначе, умела да буду сурова. Рајка је Милорад Гајић због шареног џемпера
прозвао Шарга и свакодневно га јахао на путу ок школе до куће. Проблем је решен
тек интервенцијом оца.
Рајко
се просећа колико је Буквар био леп и занимљив. Када су његови, једва некако,
прикупили пара да га купе, у школи га је дочекало разочарење јер је његов
Буквар био другачији. Учитељи су тада видели да је купљени буквар за Босну.
Међутим, родитељи другог нису могли да купе.
Лопте
су тада биле реткост, тако да је Рајко своју прву пластичну лопту загризао јер
је мислио да је нешто за јело. Такође, први пут је видео сладолед. Незнајући о
чему се ради, зграбио је целу куглу, а када су зуби утрнули – испљунуо је.
Међутим, посебно су занимљиве две приче. Прва је, такође, о суровости другова.
Наиме, учитељи су спремили новогодишње поклоне за децу: свеску, оловку и
неколико медењака. Рајко је своје медењаке желео да понесе кући да подели са
својима, а група старијих дечака предвођених Јаковом Јанковићем из Амајића,
наплаћивали су излаз у медењацима. Уколико неко не би желео да их да, „отели су
тукући га по глави“. Наш саговорник је, једва некако, успео да сачува свој
поклон.
Други
догађај се десио 1957. године. У Паризу је умро Моше Пијаде. Тада је била
проглашена тродневна жалост и школа није радила. Када је учитељ саопштио тужну
вест, настало је опште весеље. Као и свуда и увек, деца су се радовала
изненадном мини распусту.
Променом
учитеља, мењало се скоро све у животу и раду у школи. Новие учитељице биле су
Споменка Матић[1]
и Кристина Урошевић Кица. Пацке су тада постале прошлост.
Нема коментара:
Постави коментар