Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.
Сећање
на школу у Амајићу у периоду од 1937. до 1940. године са нама је поделио Анђелко
Лазић из Горњег Амајића, рођен 1929. године. Разговор са њим водила је Наташа Вучетић,
некада ученик наше школе, а данас наставник физичког васпитања.
Школа
у то време није била обавезна. Анђелку су родитеи брани ли да иде у школу и
нису хтели да га упишу. Комшије иду, присећа се, а он не. Тада се побунио – пет
дана је по цео дан плакао и „тражио, тражио, тражио“ да и де у школу. Није чак
ни јео ништа и, када су родитељи видели да је дете озбиљно угрозило здравље,
оду па га упишу. Мислили су, како каже „да од њега нема ништа, да џаба иде у
школу.“ Међутим, Анђелко је био врло добар ђак.
Деца
су после часова кући радила на имању и око стоке. Као прва мисао на помен школе
из тог времена нашем саговорнику се јавља веома лоше стање школске зграде и
намештаја уњој. Школска зграда је имала једну просторију у којој се налазио
веома лош намештај.
Ђаци
су писали легиштером на таблицама за писање, а табла је била „мењаја“[1]
– на окретање.
Школу
у Амајићу похађала су деца из Читлука, Амајића и Будишића. Доња Трешњица имала
је своју школу, Цулине своју.
Школа
је била испод тадашњег пута који је
пролазио поред реке Дрине (не Дринског језера као данас). Сада је тај пут у
језеру, као и куће, гробља, али и школска зграда.
Школска
зграда се налазила испод једног великог камена – „Одмах метар испод“. Ђака је
било више него на слици коју нам је Анђелко дао. Али, тог дана, када је било
фотографисање, дошло је толико ученика.
Сви
ученици били су одевени оделом истканог од кудеље. Није нико имао панталоне.
Прве панталоне, присећа се наш времешни саговорник, обукао је тек са 17 година.
Учитељи
су тукли ђаке. Ако неко не ради како треба, учитељ нареди да донесу штап. Није
ударао само по рукама, него „тукли су где год стигну“.
Школовање
девојчица у то време било је реткост. Присећа се Јоке, девојчице из Матића чији
родитељи су били богати, па су је дали у школу. Али ништа није знала.
Анђелко
је показао своје Сведочанство о
завршетку четвторогодишњег школовања издато 1940. године. Из овог документа
могло је да се сазна неколико чињеница.
 |
| Кликнути за већу слику |
Школска
година била је усаглашена са календарском. Почињала је у јануару, а завршавала
се у децембру. Ученици су имали српски
језик, али одвојено и лепо писање.
Изучавали су науку о вери с моралним
поукама. Као наставни предмет постојало је познавање природе, али и земљопис
и историј српског народа. Уместо
данашње математике постојао је
предмет рачун са основима геометрије и
геометријског цртања. Постојали су још и цртање, певање, телесно вежбање и ручни рад мушки и женски с нарочитом применом народних мотива.
Посебан наставни предмет била је практична
привредна знања и умења.
Ово
неодољиво подсећа на покушаје реформи основне школе данас. Негује се традиција,
национални идентитет, етика, ручни рад али и практична примена знања и умења у
чему се показала велика слабост данашњег система основног образовања.
Непуних
годину дана по завршетку његовог школовања избио је рат. Анђелко је испричао
један занимљиви догађај који је претходио овој несрећи. Наиме, у Амајићу се
једном приликом на небу појавила једна светлосна појава за коју Анђелко каже да
је поларна светлост. Настала је
паника међу људима, сећа се, народ направио хаос, очекивали су неку непогоду.
Али, он је знао о чему је реч. Мада, годинеу дана касније почео је Други
светски рат.
Анђелко
Лазић је у школи развио љубав према књизи. Поседује богату библиотеку. Мађутим,
оно што нас је посебно одушевило је чињеница да на првим, белим странама, у
књизи, наш саговорник пише утиске о књизи. Али не било какве! Обраћа се
директно, у првом лицу, аутору. Тако је Наташа имала прилику да види запис који
је почињао:
Поштовани господине Ћосићу,
Одакле Вама право да тврдите.... и тако даље, и тако даље.
[1]
Овакве табле,
наравно не из овог времена, могле су се још увек срести у малим сеоским
школицама почетком деведесетих година двадесетог века. И сâм
сам имао прилику да користим такве табле у Вољевцима у периоду од 1993. до
1995. године.
Нема коментара:
Постави коментар