петак, 29. март 2019.

МОЈЕ МЕСТО ПОД СУНЦЕМ, Лазар Бојић, шести разред


Наша кућа није претерано велика, али је свако успео за себе да нађе неко место где се опушта и где проводи време.

Место где се ја опуштам и где проводим време јесте моја соба. У њу одлазим увек кад сам љут, тужан, кад ми је досадно и кад не знам шта да радим. Само легнем на свој кревет, загледам се у бели плафон и уживам у тишини и у топлоти.

Када се уђе у мој брлог, прво се са десне стране врата види бела комода где држим књиге за школу и полица где чувам предмете сентименталне вредности из детињства: играчке, коцке, пузле, слике и слагалице. Поред ње у углу лежи најудобнији кревет на свету. На њему је увек плава постељина у коју највише волим да се ушушкам. Увек се залетим и наскочим на мекани душек, па мама зато каже да је он јадничак. Са његове леве стране спава плава софа. На њој највише волим да седим преко дана, а ту спавају моји гости кад дођу да преноће. Иза држим корпу са ранчевима и крпе за брисање прашине спаковане у кутијама од чипса.

Са наспрамне стране врата налази се мој радни сто. На њему сам изложио сву своју колекцију Рубикових коцака, свеске и књиге и бокс за оловке. За њим седим ушушкан у меку столицу кад учим, цртам, пишем и радим домаћи. Иза се налази радијатор, а поред балконац украшен цвећем против моје воље. Мекане светлоплаве завесе спречавају светлост да уђе у собу.

Са леве стране врата простире се огроман бели ормар за одело. Највише волим да се сакријем у њега када се играмо жмурке.

У центру се разбашкарио жуто-зелено-плави тепих. Обожавам да се испружим и да се ваљам по њему. На њему је мали бели сточић на два нивоа. На нижем држим друштвене игре, док на вишем кријем слаткише у посудицама.

Собу осветљава велики број малих белих сијалица боје зидова.

Нема коментара:

Постави коментар