КОРИЦЕ МОНОГРАФИЈЕ

Наставник ликовне културе, Бојан Грујић, на основу архивских списа и тематике књиге, урадио је ликовно решење корице монографије наше школе повдом 170 година постојања.

У току је израда књиге али и прикупљање средстава за њено штампање.

ИНТЕРВЈУ – НИКОЛА МИХАИЛОВИЋ

Период пре Другог светског рата

О раду школе у Цулинама о овом (као и послератном) периоду податке нам је уступио пензионисани учитељ Никола Михаиловић из Цулина. До података је дошао записујући сећања најстаријих житеља места.

Интервју са Николом Михаиловићем водила је Милијана Лазић, учитељица у Цулинама.

Земљиште за изградњу школе у Цулинама и за школско двориште дао је Арсен Деспотовић (1865-1946), угледни и имућни домаћин из Цулина, чији потомци и данас живе у Цулинама. Део земљишта је поклоњен, а један део вероватно исплаћен власнику од стране државне управе.

Договор иуговор о градњи школске зграде постигнут је са државном управом у време Александра Обреновића, а после мајског преврата 1903. године. Изградња школе започета је 1906. године за време краља Петра Карађорђевића I (по предању Арсеновог унука Томе). До тада, ђаци из Цулина ишли су у школу у Доњу Трешњицу, а неки и у Крупањ уколико школа у Доњој Трешњици није радила. Тамо, у Крупњу, би становали, похађали наставу и повремено долазили кући.

Школску зграду у Цулинама је градило село. Сва домаћинства била су ангажована на припреми грађевинског материјала: камена, песка, креча, воде, дрвне грађе, цигле, црепа, као и радне снаге. Столарију, стакло, подове и осталу опрему финансирала је држава. Главни и одговорни мајстори били су „брига државе“.

Школска зграда била је мањи објекат са једном учионицом, ходником и станом за учитеља.

Са просветним радом школа је почела 1910. године. Уз повремене прекиде ( када није било учитеља) школа је радила три године. Почетак Првог светског рата прекинуо је рад школе. Школа није радила за време Великог рата (1914 – 1918). Школска зграда била је оштећена за време ратних збивања. Поново је обновљена и оспособљена за рад 1920. и 1921. године.

У договору са челним људима из Дрињаче (села на левој обали Дрине), срушене су и демонтиране Аустро-Угарске касарне у Дрињачи и од њихове дрвне грађе обновљен је кров на школи у Цулинама, који је служио све до 2000. године, када је промењен и урађен нови кров.

После обнове школске зграде 1921. године школа је  почела са радом и радила је све до почетка Другог светског рата. Деце је било за школовање обзиром на пораста наталитета и законом регулисане обавезе основног образовања.

Настава се одвијала у облику неподељене школе или по принципу класичних комбинованих одељења. Ако је био један учитељ онда се ишло и пре и после подне у току једног дана.

Пред Други светски рат и почетак рата у школи у Цулинама затекао се учитељ Душан Николић. Учитељ је мобилисан, а рад школе прекинут.

Период за време Другог светског рата у Цулинама. Било је покушаја обнове рада школе за време владе Милана Недића, али све се свело на импровизацију. Није било стручног кадра за рад, а често су школску зграду користиле војне формације па се тако рад школе реметио и прекидао. Коришћене су и приватне куће као учионице, али ту није било континуираног рада тако да у току окупације никоме није издато сведочанство или било какав документ о завршеној школи.

Период после Другог светског рата

Крај Другог светско рата дочекан је са еуфоријом и одушевљењем, али је земља била опустошена, ојађена и осиромашена. Мноштво инвалида, сирочади и бескућника.

Нова власт имала је мегаломанске жеље и идеје. Кренуло се у обнову земље и њене привреде.

Министарство просвете ставило је себи у задатак бескомпромисну борбу против неписмености и заосталости.

Недостатак стручног кадра био је велики проблем у реализацији ових задатака. Школе су се суочиле са великим бројем деце које је требало школовати.

Школа у Цулинам почела је са радом у септембру 1945. године. Било је ту деце којима је рат прекинуо школовање, деце која никад нису ишла у школу и она која су по узрасту стигла за упис у школу.  Једни су дошколовавани, други су по скраћеном програму за две године завршавали основно образовање и трећи који су редовно похађали и редовно пратили наставу. За остале и старије генерације су организовани курсеви за описмењавање.

Прва учитељица после Другог светског рата у Цулинама била је Љубица Гвозденовић. Ту је радила пет година, а после ње радиле су Рада Радовановић и Рада Радичевић, али не истовремено – то је било школске 1950/51 године.

Школске године 1950/51. у Цулинама је радио учитељ Славко Петровић, а 1952/53. дошли су Учитељица Олга Рутоњић и учитељ Милош Гавриловић. Они су се задржали до 1956. када су их заменили Љубисав Младеновић и нека учитељица Миланка или Рада (не зна се тачан податак). Она је кратко радила и на њено место дошао је Живан Бошковић.

У школи у Цулинама најчешће су биле две класичне комбинације (I и III, II и IV разред). Због недостатка простора једни су ишли пре подне, а други после подне.

Тако је то трајало све до 1960. док школа није проширена. Тада је дограђена још једна учионица од 48 m²  па је школски ентеријер увелико промењен .

Одласком учитеља Љубисава Младеновића и Живана Бошковића, у Цулине су дошли брачни пар Јеротије (Мићо) Лукић и Слободанка Лукић, који су радили све до 1963.

Школске 1963/64. у школи су радиле учитељице Милева Свињаревић и Фарида Хоџић, а већ следеће школске године замениле су их Босиљка Јанковић и Ана Јокановић.

У периоду од 1966. па до 1970. поред   учитељице Босиљке Јанковић мењали су се учитељи из централне школе из Амајића: Лепосава Златић, Рада Цимеша, Данило Ћирић.

Школске 1969/70. у Цулине долази учитељица Милка Михаиловић која ће у Цулинама остати све до пензионисања 2002. године. У међувремену Босиљка Јанковић одлази у Амајић, а мења је Драгиња Матић-Трифуновић која остаје све до 1983. када прелази у Амајић, а на њено место долази учитељ Никола Михаиловић, који ће радити до 2004. када одлази у пензију.

У овом периоду у Цулинама радиле су две комбинације. Важно је напоменути да је у периоду 1992. до 1995. било  ученика из ратом захваћених подручја (БиХ, Хрватска)., и да су исти ученици наставили школовање у Цулинама.

УГЛЕДНИ ЧАС СВЕТЛАНЕ ТАДИЋ

Дана 12. 1. 2016. године у матичној школи у Амајићу, угледни час је одржала учитељица Светлана Тадић.

У питању је комбиновано одељење од четири разреда. Наставне јединице биле су:

1. разред – Претходник и следбеник (у)
2. разред – Множење бројем 6 (о)
3. разред – Множење збира и разлике бројем (у)
4. разред – Решавање задатака (в)

Часу су присуствовали:

• Радмила Божић, директорка
• Ивана Јокић, педагог
• Маријана Николић, наставник енглеског језика.

ИНТЕРВЈУ – МИЛОЈЕ ЛАЗИЋ

Милоје Лазић, рођен 1933. године, такође је из Горњег Амајића. Допунио је причу нешто старијег Анђелка Лазића. 

Анђелко је био немиран, присећа се уз смех. За себе каже да је био најмирнији у школи. „Али, не ваља бити ни тако. Ко год наиђе, удари шамаром.“ Био је врло добар ђак и „обучаво комшије из Стојановића“. Нареди учитељ да онај ко зна, мало показује кући онима који су били слабији.

Било је фамилија из којих су стизали лоши ђаци. „Није ишло. Они су били ради, али не море. Не мор да упамти.“

Учитељ жићо је, каже Милоје, био опасан. Становао је у Трешњици. Његова жена је била добра шнајдерка. Након две године, првог и другог разреда, дошла је учитељица Живка Јуришић из Црне Баре у Мачви.

Умела је да пита ђаке: „Јел‘ вама учитељ ово задаво?

– Јесте.

– Па што ниси научио?

–Не море!

– Како не море? Нема чоека да не море. Али неће“

Живка је становала у Амајићу. Општина јој дала собу или две у једној згради. Али није дуго остала.

После су долазили многи учитељи, али нису се дуго задржавали. Понекад не буду ни месец дана. Не зна зашто су се тако често мењали. Било је Лозничана, учитеља из Мачве. Одавде није био нико учитељ.

Неки учитељ из Лознице становао је код Сретена. „Било је циганије много“, прича Милоје. Дође нови наставник, па преко ђака испитује какав је био претходник.

Ученици су кажњавани да клече на љусци од ораса. То је ђацима било најгоре. Учитељи су терали да деца клече на љусци и по један сат. Све помодри по коленима толико да дете после не може да хода.

„Сада је бољи кадар учитеља него онда што је онда било. За учитеље била оскудација“. И наставља: „Жићо је био учитељ, нема га на близу“. Све лепо објасни, присећа се, седне код ђака који није могао баш све да упамти и по два три пута показује. Прође четири или пет дана, па ако ђак опет не зна каже: „Морам те истући. Не вреди – закон је таки“. Ђак се сложи да га учитељ удара колико хоће, само да не мора да учи.

Било је лоших ђака, толико лоших да жали Боже што су пробавили те године у школи. Било их је који после четири године школе нису знали ништа.

Настава је трајала по осам сати дневно. Пауза за ручак трајала је сат времена. Само четвртком настава је извођена до поднева. И у то време ђаци су показивали солидарност. Ако неко не донесе ужину, подели се. Дају му други.

После завршетка школе школе Милоје је отишао да буде курир у општини.

ИНТЕРВЈУ – АНЂЕЛКО ЛАЗИЋ

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.

Сећање на школу у Амајићу у периоду од 1937. до 1940. године са нама је поделио Анђелко Лазић из Горњег Амајића, рођен 1929. године. Разговор са њим водила је Наташа Вучетић, некада ученик наше школе, а данас наставник физичког васпитања.

Школа у то време није била обавезна. Анђелку су родитеи брани ли да иде у школу и нису хтели да га упишу. Комшије иду, присећа се, а он не. Тада се побунио – пет дана је по цео дан плакао и „тражио, тражио, тражио“ да и де у школу. Није чак ни јео ништа и, када су родитељи видели да је дете озбиљно угрозило здравље, оду па га упишу. Мислили су, како каже „да од њега нема ништа, да џаба иде у школу.“ Међутим, Анђелко је био врло добар ђак.

Деца су после часова кући радила на имању и око стоке. Као прва мисао на помен школе из тог времена нашем саговорнику се јавља веома лоше стање школске зграде и намештаја уњој. Школска зграда је имала једну просторију у којој се налазио веома лош намештај.

Ђаци су писали легиштером на таблицама за писање, а табла је била „мењаја“[1] – на окретање.

Школу у Амајићу похађала су деца из Читлука, Амајића и Будишића. Доња Трешњица имала је своју школу, Цулине своју.

Школа је била испод  тадашњег пута који је пролазио поред реке Дрине (не Дринског језера као данас). Сада је тај пут у језеру, као и куће, гробља, али и школска зграда.

Школска зграда се налазила испод једног великог камена – „Одмах метар испод“. Ђака је било више него на слици коју нам је Анђелко дао. Али, тог дана, када је било фотографисање, дошло је толико ученика.

Сви ученици били су одевени оделом истканог од кудеље. Није нико имао панталоне. Прве панталоне, присећа се наш времешни саговорник, обукао је тек са 17 година.

Учитељи су тукли ђаке. Ако неко не ради како треба, учитељ нареди да донесу штап. Није ударао само по рукама, него „тукли су где год стигну“.

Школовање девојчица у то време било је реткост. Присећа се Јоке, девојчице из Матића чији родитељи су били богати, па су је дали у школу. Али ништа није знала.

Анђелко је показао своје Сведочанство о завршетку четвторогодишњег школовања издато 1940. године. Из овог документа могло је да се сазна неколико чињеница.

Кликнути за већу слику

Школска година била је усаглашена са календарском. Почињала је у јануару, а завршавала се у децембру. Ученици су имали српски језик, али одвојено и лепо писање. Изучавали су науку о вери с моралним поукама. Као наставни предмет постојало је познавање природе, али и земљопис и историј српског народа. Уместо данашње математике постојао је предмет рачун са основима геометрије и геометријског цртања. Постојали су још и цртање, певање, телесно вежбање и ручни рад мушки и женски с нарочитом применом народних мотива. Посебан наставни предмет била је практична привредна знања и умења.

Ово неодољиво подсећа на покушаје реформи основне школе данас. Негује се традиција, национални идентитет, етика, ручни рад али и практична примена знања и умења у чему се показала велика слабост данашњег система основног образовања.

Непуних годину дана по завршетку његовог школовања избио је рат. Анђелко је испричао један занимљиви догађај који је претходио овој несрећи. Наиме, у Амајићу се једном приликом на небу појавила једна светлосна појава за коју Анђелко каже да је поларна светлост. Настала је паника међу људима, сећа се, народ направио хаос, очекивали су неку непогоду. Али, он је знао о чему је реч. Мада, годинеу дана касније почео је Други светски рат.

Анђелко Лазић је у школи развио љубав према књизи. Поседује богату библиотеку. Мађутим, оно што нас је посебно одушевило је чињеница да на првим, белим странама, у књизи, наш саговорник пише утиске о књизи. Али не било какве! Обраћа се директно, у првом лицу, аутору. Тако је Наташа имала прилику да види запис који је почињао:

Поштовани господине Ћосићу,

Одакле Вама право да тврдите.... и тако даље, и тако даље.

---

[1] Овакве табле, наравно не из овог времена, могле су се још увек срести у малим сеоским школицама почетком деведесетих година двадесетог века. И сâм сам имао прилику да користим такве табле у Вољевцима у периоду од 1993. до 1995. године.

НОВОГОДИШЊИ КУТАК У ЦУЛИНАМА

Ученици малђих разреда у Издвојеном одељењу у Цулинама, са учитељицом Милијаном Лазић, уредили су кутак посвећен Новој години.

Није ово први пут да нас ови ђаци, са својом учитељицом, изненаде и обрадују лепим радовима.

ИНТЕРВЈУ – РАЈКО ЕРИЋ

Рајка Ерића нисмо интервјуисали, већ смо се послужили књигом у којојо је објавио нека од сећања на школу. Рајко данас живи у Београду и послаће нам још неких сећања и чињеница о свом боравку у школи. које ћемо накнадно објавити.

Сећања на ђачке дане у нашој школи педесетих година двадесетог века веома живописно пренео је у књигу Сунце у капљи сузе, 1999. године, Рајко Ерић. Овде преносимо само делић његових сећања.

Учитељи су тада били Раде и Мара. Школа је, у то време, служила за заплашивање деце. Његова мајка Бојка је често говорила: „Само док дођеш Мари у руке, видећеш ти свог Бога!“.

За полазак у школу, деца су посебно опремана. Рајко у више наврата говори о сиротињи која је тада била уобичајена, али и о заосталости средине. Присећа се да су „са глувог места“ (то је место где се не чује пас и  петао) донели „белог од глога“ и још неких трава и то ушили у кошуљу ради урока. Исплетен је био нови џемпер, офарбан у „оровој кори“ и посебно нашаран за ту прилику.

Занимљиво је да су се његови родитељи договорили са Ратком, сином Чеде Васића, да га брани у школи ако неко „‘оће да га туче“. Његов први доживљај из школског дворишта је био тај да га је један дечак питао да ли зна да се „врбе“, а потом га бацио на земљу.

Присећа се и да је, када је учитељица саопштила да после звона изађу на одмор, закључио да се најбоље одмара кући, па је тамо и отишао. Први пут га је учитељица повукла за прамен косе када је, сасвим неочекивано, веома брзо научио напамет песмицу о јесени (што је иначе било сасвим уобичајено за њега) и оптужила га да лаже и да је песмицу научио раније. Остале су му урезане речи неправде: „Видите, децо, овај дечак лаже! А ко лаже – тај и краде!“

Присећа се и тога да је једна девојчица из његовог разреда, због покушаја крађе неке ситнице, данима носила око врата картон на коме је писало: „Живка Ћирић, лопов прве класе, украла...“

Колика сиротиња је владала у то време говори и чињеница да је био проблем купити прву свеску у „уске линије“. Отац је, грешком, купио свеску у велике линије. Пара за другу није било, па је на захтев учитељице да се купи друга свеска Рајков отац пером, мастилом и дрвеним (столарским) лењиром исцртао мале линије (и успут се нервирао што се мастило разливало). Ово је, наравно, разбеснело учитељицу која јесвеску згужвала и бацила.

Ова свеска, која је Рајку била сасвим лепо „дорађена“ указала је на његов проблем са кратковидошћу. Болести овога типа веома тешко су прихватана од стране родитеља. Кратковид момак није могао да се ожени, нити да служи војску, што је и само било довољно да се никада не ожени јер је „неспособан“. Рајко је одмах постао предмет ругања остале деце. Родитељи су се чак и посвађали са учитељицом око тога да њихово дете види и да има „очи соколове“. Његова мајка је рекла учитељу: „За ти, Раде, мислиш да сам ја полудела па да турим ђетету цвикере на очи да се не може оженити. Која ће цура поћи за ћорава момка? Овако кад гледаш, очи соколове као код друге ђеце“.

Родитељи у то време нису имали поверења у лекаре и медицину. Зато су кратковиду децу водили да им ваде „бадље“ из очију. Рајко је тако доспео код неке Јаноке, октобра 1955. године. „Бадље“ су вађене тако што се врх ножа стави детету у крај ока, другом руком је „лечник“ држао трепавице горњег капка, а требало је истовремено гледати у Сунце и не трептати. Наравно, лечење је било неуспешно.

Та Јанока је саветовала родитеље да не воде дете доктору јер они „човека упропасте“. „Саливањем воде“ лечене су стомачне тегобе деце, свако ноћно бунцање и слично лечено је „саливањем страве“.

Било је у школи и друге болесне деце. Миленко Глигорић је „остао за следећу годину“ јер је био малокрван, па се дешавало да заспи на дворишту за време одмора, или да куња за време наставе.

Иначе, живот људи у немаштини био је испуњенији грубостима него љубављу. Деца су љубљена и милована само док су била мала. Чим мало поодрасту, „мазили су их дудовом граном“. Реч „љубав“ била је резервисана искључиво за љубав између мушкарца и жене. Једино се још говорило о љубави према другу Титу и домовини.

Деца су, иначе, умела да буду сурова. Рајка је Милорад Гајић због шареног џемпера прозвао Шарга и свакодневно га јахао на путу ок школе до куће. Проблем је решен тек интервенцијом оца.

Рајко се просећа колико је Буквар био леп и занимљив. Када су његови, једва некако, прикупили пара да га купе, у школи га је дочекало разочарење јер је његов Буквар био другачији. Учитељи су тада видели да је купљени буквар за Босну. Међутим, родитељи другог нису могли да купе.

Лопте су тада биле реткост, тако да је Рајко своју прву пластичну лопту загризао јер је мислио да је нешто за јело. Такође, први пут је видео сладолед. Незнајући о чему се ради, зграбио је целу куглу, а када су зуби утрнули – испљунуо је. Међутим, посебно су занимљиве две приче. Прва је, такође, о суровости другова. Наиме, учитељи су спремили новогодишње поклоне за децу: свеску, оловку и неколико медењака. Рајко је своје медењаке желео да понесе кући да подели са својима, а група старијих дечака предвођених Јаковом Јанковићем из Амајића, наплаћивали су излаз у медењацима. Уколико неко не би желео да их да, „отели су тукући га по глави“. Наш саговорник је, једва некако, успео да сачува свој поклон.

Други догађај се десио 1957. године. У Паризу је умро Моше Пијаде. Тада је била проглашена тродневна жалост и школа није радила. Када је учитељ саопштио тужну вест, настало је опште весеље. Као и свуда и увек, деца су се радовала изненадном мини распусту.

Променом учитеља, мењало се скоро све у животу и раду у школи. Новие учитељице биле су Споменка Матић[1] и Кристина Урошевић Кица. Пацке су тада постале прошлост.

---

[1] Споменка је касније учила ђаке у Вољевцима са Борком Николић, учитељицом у пензији из Радаља.