Већ дуже време тренирам
у Теквондо клубу „Душан Силни“.
Дошао је дан
када ми је саопштено да почиње такмичење. Био сам запрепашћен. Сваки дан сам у
соби поред прозора размишљао шта ћу да радим? Како ће све то изгледати? Да ли
ћи узгубити? Стиснуо сам зубе и покушао да заборавим на то.
Пар дана касније
било је време да кренем на такмичење. Сео сам у ауто и ћутао да нико не би
приметио да се осећам несигурно. Кад смо стигли до сале у којој се одржава
такмичење, био сам помало уплашен. Прозвали су ме и ја сам кренуо у ринг. Прву
рунду сам победио, другу изгубио. Помислио сам у себи да није толико страшно.
Кад су прозивали за освојена места, мислио сам да ништа нећу освојити, па сам
се осећао слабо и безначајно. Одједном, чуо сам глас:
„Павле Лазић,
треће место!“
Био сам запањен
и изненађен. Био је то мој једини успех, осим успеха у школи.
Овај доживљај ћу
памтити, зато што сам освојио прву медаљу, превазишао страх, и не само то, него
сам доживео и једно лепо искуство.
Нема коментара:
Постави коментар