Анегдота из мог детињства
Месец децембар волим највише. Зима је обукла свој
бели огртач и својом белином и хладноћом пркоси свима.
У овом дивном месецу 19.
дана је и моја слава Свети Никола. То је за мене посебан дан. Мириси посних
јела миришу на све стране. Вредне руке домаћица чисте, перу, кувају, служе.
Неуморни домаћини дочекују госте и наливају препуне чаше разних пића.
Долазе ујне, стрине,
ујаци, тетке, тече, стричеви, баке и деке доносећи разне поклоне. Моја мама
прихвата пуне торбе и одлаже их у једну собу. Веселим и тихим гласом каже:
„Маро, ово је за тебе. Ту су разне чоколаде, бомбоне, мајице, шалови, капе и
рукавице.“
Понекад заварам мамин
поглед и кришом одем сама у собу. Допала ми се једна дивна воћна бомбоњера, коју
је донела моја тетка. Хтела сам само њу иако сам знала да мама треба некоме да
је да.
Трк, тражим лепљиву траку
и смишљам шта да урадим. Брзо хватам бомбоњеру, отварам је и узимам пар комада.
Оне су биле укусне бомбице све преливене чоколадом и у устима су се топиле.
Брзо сам је залепила и оставила на исто место.
Мама је спремала славске
поклоне и са осмехом и захвалношћу испраћала госте. Бомбоњера је са пола
бомбица отпутовала мојој баки у Београд. Размишљала сам шта да урадим и како да
саопштим мами то што сам урадила. Признала сам све. Мама се прво изненадила, а
после и смејала.
Позвала је баку из
Београда и све јој је испричала. Бака се грохотом смејала и рекла: „Бомбоњера
је отпутовала код мојих пријатеља, па нека се сладе, а моја Мара нека ужива и
не брине.“
Марија Ерић, пети разред
Нема коментара:
Постави коментар