Очи знају да преваре човека. Оно што оне
на први погледа запазе често је у супротности са осећањима која долазе из срца.
Покрај једног путића у неком селу живело
је једно штене. Његов власник га је ставио у кутију и бацио. Било је неуредно,
ружно, мршаво... Свако ко би наишао и
имао прилику, шутнуо би га или би га повредио на неки други начин. Нико није
желео ни да му баци парче хлеба. Сви су га малтретирали.
Његово цвиљење гануло је срце девојчице
која је пролазила са мамом и татом. Хтела је да га понесе са собом, али су се
родитељи гадили на њега. На крају су пристали јер су видели колико силно га она
жели.
Када се примакла да га помилује и узме,
оно је дрхтало мислећи да ће га ударити као и остали. Таласи љубави из њеног
срца охрабрили су га и оно се ослободило и почело да скакуће око њених ногу.
Осетило је да ће га волети.
Девојчица га је однела кући, окупала,
очистила од бува, нахранила. Сваки дан су време проводили заједно трчкарајући,
играјући се. Када би се она враћала из школе, дочекивало би је на капији машући
шапицама и репом да јој покаже колико му је недостајала и колико се радује што
је види. Постао је девојчицин најдражи пријатељ. Њено срце је добро проценило
да ће то бити умиљата, добра куца.
И
када очи погреше, срце је ту да исправи грешку јер само оно добро види и не
греши.
Нема коментара:
Постави коментар