четвртак, 22. децембар 2016.

ГОРАН ИЛИЋ IV-2 – Када сам се обрадовао

Некада мислимо да нам се жеље неће остварити па брзо одустанемо од њих. Учили су ме да је довољно само јако желети и трудити се да нам се свака жеља може остварити.

Била је недеља. Тада сам, као и сваког другог викенда, био код бабе и деде у Амајићу. Кренуо сам са сестром на игралиште. Одједном се појавио неки велики црни пас који је почео да скаче око мене. Мало сам се уплашио а онда сам схватио да он само жели лопту да се игра њоме. Када смо се изиграли са њим, није се одвајао од нас. Много ми се допао. Пожелео сам да га поведем кући. Пошто смо имали једног пса, покушали смо да нађемо некога ко би га усвојио. Али нико га није желео. Када смо пошли кући био сам јако тужан јер га нисам повео. Размишљао сам о томе где ће да спава и да ли ће га неко нахранити.

Прошло је неколико дана а ја сам још увек мислио о њему. Да ли је нашао нови дом и да ли му се није нешто лоше десило. Били смо у кући. Дошао је тата и позвао сестру и мене да изађемо. Када смо изашли испред мене се појавио пас. Мојој срећи није било краја. Тата га је нашао на путу, било му га је жао. Много сам се обрадовао што ми се жеља остварила.


Моја жеља је постала стварност. Треба увек да верујемо и да се јако трудимо да би нам се остварило оно сто желимо.

Нема коментара:

Постави коментар