уторак, 19. април 2016.

ЛУЧОНОШИШТЕ КРОЗ ТРИ ВЕКА

Сто седамдесет година наша школа исијава светлост у овом забаченом делу Србије. Педесет четири године у деветнаестом веку, кроз цео двадесети век и ових шеснаест година двадесет првог века. Мало ли је?!

И ова књига, као и све које сам радио, рађена је онако како се овде одувек живело – сиротињски. Ограничени смо били бројем страна, квалитетом папира, црно-белом штампом, меким корицама... Једино нисмо били ограничени људскошћу и љубављу које смо уткали у ову монографију.

Нисмо имали могућност да проведемо време у Архиву Србије и Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Искористили смо податке које је одатле систематизовао прерано преминули Дејан Павић, професор историје, који је у једном периоду био радник и наше школе. Празнине из периода прве половине двадесетог века попунили смо сећањима која смо прикупили од најстаријих грађана у нашој околини који су били ученици ове школе. Јасно је да није реч о релевантним изворима јер сећање уме понекад да закаже, да превари, али то је удахнуло посебан живот монографији.

Наши саговорници су се живописно присећали својих школских дана, неких лепих тренутака, али и ружних. У сећањима су остала само имена учитеља и учитељица (презимена су већ ишчезла као и минуле године), али се сви присећају колико су људи овога краја били сиромашни, колико се гладовало, радило, зебло... Неко се присетио батина у школи од стране учитеља али и другова, као и батина код куће, рата (Другог светског), живота служичанди, трчања за стоком, књига које су биле шарене, проблема да се купи једна свеска, али су сви рекли да су то били лепи дани, да је школа потребна свима и да је њима много значила

Пронаћи ћете у овој књизи и сећања пријатеља који су нам помагали у невољи, наших вероучитеља и наставника који су некада радили код нас, пензионисаних учитеља... Кроз њихова сећања увек се провлаче деца – здрава, весела, бистроока, затим колектив који је личио на породицу и неизоставна опчињеност природом овог дела западне Србије.

Наша школа живи и данас. Није тешко доћи до сувопарних података о нама – о броју ђака, успеху ученика, списковима запослених. Постоје они и у Министарству просвете, Трезору, Школској управи... Нама је важно да постојимо у лепом сећању и приповедањима људи које смо поменули, као и оних са којима нисмо разговарали. То много више говори о школи, о нама, о средини у којој живимо, то говори да треба да постојимо и трајемо и даље јер је школа једина институција која постоји оволико дуго у наших пет села одакле деца похађају наставу. У тим селима нема фабрика, предузећа, али школа је била и биће увек ту. И та села постојаће дотле докле постоји и школа.

У овој, по обиму, малој књизи нису улепшавани подаци. Тако ће читалац пронаћи неке учитеље који су овамо долазили по казни, који су пили, били у сукобу са селом, тукли ђаке и ко зна шта још... Међутим, пронаћи ће и једну малу савремену школу која постоји и ради данас, која у потпуности оправдава своје трајање, постојање, мисиу и визију, школу која је школа двадесет и првог века.

Израз лучоношиште сковао сам пишући ову књигу. Тај израз не постоји. Јединствен је као и наша школа. Попут преноћишта, мрестилишта, светилишта – родила се реч лучоношишите. Луч је била једина светлост којом су наши стари располагали. Просвет(л)итељи су уносили ону другу, духовну светлост. А наша школа, једна од најстаријих ослоњених на Дрину, била је место где су се ти, који су просветљивали народ, налазили. Зато је то лучоношиште.

Монографија није писана као стручна. То ми није ни био циљ. Могло би се замерити много тога по том питању. Желео сам да напишем једну лепу, животну причу о једној школи, једном пределу Србије, једном временском периоду... Волим да кажем да је реч о романсирано-документаристичкој грађи у коју сам уткао дозу људскости.

Ми смо у монографији буквално само „загребали“ многе теме. Драго би нам било да наше „лучоношиште“ послужи као подстицај за даља истраживања историчарима, лингвистима, педагозима, антрополозима, музиколозима, природњацима, петролозима и многим другим. Од посебне важности је да млади радници у колективу, али и житељи околних села, почну већ сада да сакупљају грађу коју ће касније неко систематизовати. Јер, ако то не учинимо (парафразираћу Стевана Сремца), сви ти догађаји неће бити отргнути од заборава – Дрина ће их однети у Саву, Сава у Дунав, а Дунав ко зна где... И више се никада неће вратити...

Предраг Спасојевић,
У Амајићу 2016. године.

Нема коментара:

Постави коментар