Александар
Божић из Амајића рођен је 1945. године. Био је први мештанин из Амајића који је
радио у школи у Амајићу од 1964. године. Нио је вишегодишњи директор наше школе
од 1978. године.
Сећа
се да је учитељ Никола Михаиловић из Цулина почео да ради у Великој Реци, а да
је после њега дошао у нашу школу. Такође, у Доњој Трешњици Марица и Јелица
Тадић завршиле су учитељску школу, али су радиле, такође, у Великој реци.
Сећа
се да школа није имала име. Била је то Школа у Амајићу. Касније, школа се звала
од 1958. године Вук Караџић, а негде
1962. или 1963. године мења називу Милош
Гајић, по првоборцу и солунцу из Доње Трешњице.
Учио
га је Ратомир Трифуновић – Рацо, учитељ који је дозволио да целокупна
документација у тадашњој школи буде поплављена 1955. године. Један учитељ учио
је све ђаке од првог до четвртог разреда, преко педесет њих.
Школска
зграда имала је велики ходник и учионицу, а у подруму је била апсана из времена Краљевине Србије.
Ученици
су понекад имали обезбеђену ужину. Биле су то донације из Амаерике за време
председника Трумана. Бивао је то често топљени сир.
Три
разреда завршио је у тој, потопљеној, школи, четврти разред у Доњој Трешњици.
Више разреде завршио је у Борини. У Амајићу је, годину по годину од 1956.
године увођен по један виши разред. Ти први петаци су били и први шестаци
наредне године, као и седмаци и осмаци. Тако, 1959. године школа у Амајићу
постаје осмогодишња.
Доста
породица, после потапања плодног и равног земљишта, одлазу у Славонију и Срем.
Село је, пре потапања, имало две кафане (Велина и Трајкова) и продавницу. После
те 1955. године, Амајић добија продавницу тек 1978. године.
И
Ацо се сећа да је две трећине деце долазило босо у школу до у касну јесен. Није
се имало. Тешко се долазило до свезака за школу. Био је то велики издатак.
Можда је половина ученика имала Буквар и Читанку, и користили су их сви.
Школска
зграда имала је две учионице 1956. године. Касније, 1958. године, дозидане су
још две и сала за физичко васпитање. Године 1978. промењена је столарија, а почетком
деведесетих година прошлог века реконструисана је кровна конструкција.
Школа
је касније асфалтирала пут од магистрале до школског дворишта, поравнато је
двориште, урађен спортски терен и трибина, као и водовод.
Дан
школе променио је, према њговом сећању, Љубо Димитријевић са 27. маја на 25.
мај.
Пут
је од Велике Реке до Малог Зворника прокопан после изградње Хидроцентрале.
Асфалтирање је започето 1972. године, а завршено 1974[1].
Аутобус за Доњу Трешњицу саобраћао је два пута недељно.
Када
је Ацо, касније, почео да ради у нашој школи у Доњој Трешњици, имао је у само првом
разреду 46 ученика.
Школа
је, присећа се, 1972. године због сукоба у колективу дошло до кратког прекида
рада школе. Виновници сукоба распоређени су по другим школама, а остали
наставници наставили су са радом. Од тада школа креће узлазном путањом.
Ученици
су имали много успеха на разним такмичењима. Такође, организоване су слободне
активности и рад са омладином (не само са школском децом). Тада су припремана такмичења села а у оквиру њих млади су
припремани за фолклор, увежбаван је оркестар, драмски прикази, припремани су
разни квизови, домаћа радиност и слично.
Наставници
нису били плаћени за тај рад, није се нигде евидентирало, али су сви радо
прихватали тај посао јер се од плате могло да живи. Материјални статус
просветних радника био је много бољи неголи данас.
Оно
што је веома занимљиво је то да су на нивоу општине организовани Сусрети школа. То се дешавало једном или
два пута у години. Програм је био ревијалног типа (не такмичарског), али је то
била велика и лепа смотра знања и вештина. Одигравао се у великој сали Дома
културе у Малом зворнику. Било би добро да се ови сусрети уведу поново.
[1]
Овај пут није
реновиран од тада до јесени 2015. године, када је започет рад на реконструкцији
и обнављању пута Лозница – Љубовија. Реконструкција још увек траје.
Нема коментара:
Постави коментар