ИНТЕРВЈУ – Урош Тодоровић, ковач

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.

Урош Тодоровић, ковач у Доњој Трешњици, рођен 1941. године, школу је похађао у периоду од 1951 – 1954. Преноси нам своја сећања о ђачком добу.

Учитељ је тада био Жићо. Презимена му се не сећа. Родом је био негде из Лознице. Учитељ је учио сва четири разреда, али у две смене. Два разреда учио је пре подне, а два поподне. У сваком од четири разреда било је по двадесетак ученика.

Школа за женску децу није била обавезна, али је број девојчица био приближно подједнак са бројем дечака. Настава се одвијала у садашњој школској згради, док је зграда у којој су данас предшколци била је стан за учитеља. Тамо где је сада стан Ненада Вучетића била је општинска просторија.

Ученици су се играли искључиво испред школе. Иза је био велики воћњак од засадом јабука (које је помињао и Богдан Ерић да су постојале и пре Другог светског рата) и сејан је кукуруз. Кукуруз је смештан у школски чардак који се налазио испред школе, а потом продаван и од тих пара куповано оно што је било потребно за школу.

Постојала је још школа у Цулинама а, према сећању чика Уроша, школа у Амајићу није радила.

Присећа се да се много учитеља измењало тих година. Будући да није било услова за живот, није било увек стана па су морали да долазе, остајали су две до три године и „одлазили даље“. Наш саговорник се не сећа свих учитеља, нарочито не њихових презимена, али му у сећање долазе имена: Жићо, Дара, Раде, његова жена Мара, Добросав, Срејо, Љубо...

У школи су постојале табле „на окретање“, тако да се писало и са једне и друге стране. Поред велике географске карте, није било других помагала и учила. Ђаци су писали на таблицама легиштером[1], а после две године су трајно избачене из употребе и почело је да се пише „оловком у писанку“. Уз осмех, чика Урош каже да су таблице биле боље – „напишеш, па избришеш. А после у писанкама све остајало.“

У школи се учио српски језик из Буквара, и математика. Касније, у четвртом разреду уведени су земљопис и историја. Књиге су родитељи куповали посредовањем школе. У школи није било књига нити библиотеке.

Биле су то послератне, гладне године. Много је било сиротиње. Није се имало ни обуће. Ишло се и босо у школу. Зими „ко је био могућнији, имао је обућу, Ко није правили смо зепе зване, од овчије и кравље коже. И опанци. И то ти је“.

Учитељ је тукао децу. „И ја сам добио, нема шта. Туку ако мало погрешиш. Пацка има, ова шипка, па кад пружиш длан – шлафне! А Жићо је туко вамо на табли, знам добро. Ако није добро написо на табли, он удари отуда (позади, у потиљак), па главом у таблу, а табла се окрене па удари га још и с друге стране“.

Деца су се играла, како наш саговорник каже, „мало шале“, односно прескакања, онда „повру горе“ (игра попут данашње игре „ланаца“. тј „Еберећке, ебертуте“ – деца стојe и држе се за руке, а одабрано дете се затрчи и покушава да пробије ланац).

Играли су чак и мало фудбала. Лопту су, каже времешни ковач, правили од брезове гљиве. На брези се пронађе гљива, откину је, затим је скувају да мало „омекани“, а потом је ножем обликују у лопту. Била је величине веће грудве. Поред фудбала служила је и за играње „Црте“. Једно дете стоји само иза црте. На знак другови му баце лопту. Његов задатак је да ухвати лопту, да притрчи до црте и гађа другове. Уколико неко бива погођен, заузима место иза црте, а онај који је гађао придружује се осталој деци.

 Ђаци су храну доносили од куће. Сиротињско време, сиротињска и храна. Знало се: свако дете је носило две торбе – једна је „књижара“ а друга „спремачица“. Урош каже да је ишао кући јер је близу. А дешавало се да кући нема ничега за јело, па оде до реке, да друговима изгледа као да је ишао кући, па се потом врати. Остали су јели на дворишту.

Када су ту учитељи били Мара и Раде, има ли су радио-пријемник. А нико други у селу га није имао. Увече би радио изнели на прозор. Скупи се пуно школско двориште народа да слуша. „А сви ми се чудимо, онако, како се чује о дакле кад нема никога!“.

Нашем саговорнику у сећање се урезало, из тих година, то слушање радија и што је било „лепо другарство“. Ђаци су ишли „од школе до школе“, односно посећивали су школу у Цулинама и Великој Реци. То су биле екскурзије. Ишли су и на излете на Пајића брдо, Покрижовницу, у Гајиће...

Родитељски састанак одржавао се једном у години. Будући да је био један од најбољих ђака, чика Урош се сећа да га је учитељ подизао и показивао присутним родитељима и ђацима.

Контроле су у школу долазиле, такође, једном у години. Испитивали су ђаке. Онда би учитељ бирао оне боље да одговрарају пред инспектором.

Од овие генерације нико није завршио неке високе школе. Нису родитељи имали могућност да децу даље школују. Најчешће се остајало на четири разреда. Једини који је отишао одавде био је Митар Ерић – „Био је мало могућан!“. Умро је поодавно.

Сукоба учитеља са селом, и обрнуто, није било. Како каже наш саговорник: „Онда сви су кривили децу, нису кривили учитеља. Дете је погрешило! Што ће се сукобљавати кад није грешка“.

У школи се прослвљао Савиндан. Али убрзо је то било забрањено када „завлада комунизам“.

Сва деца су била ангажована кући као чобани. Сви су чували овце, говеда и свиње и пре и после школе. Уопште, владала је велика дисциплина према деци.

Будући да су многи били сиромашни и да је тешко било исхранити вишечлану породицу, давали су децу за „служинчад“. И чика Урош се сећа да су га његови дали тетки као слугу јер им је син отишао у војску, а имали су доста стоке. Дете слуга је радило све што је требало а заузврат имало је шта да поједе. Одећу и обућу добијало је једном у години или чак у две године. Он је постао слуга са шест година. Онда, присећа се, дошао је отац по њега после две године и одвео га кући да би сутрадан кренуо у школу. „Ко сад кука да није добро... сачувај боже!!!“

Овако је своју причу завршио Урош Тодоровић, последњи ковач у овом крају. Ступио је 1954. на ковачки занат и остао ковач до данашњих дана. А и масјтор, код кога је учио занат га је често тукао – нарочито када неко сврати, да би се правио важан. Ковачка радња ће са њиме бити затворена јер, каже, млади су долазили, почињали да уче и одлазили. Прљаво им много!

---

[1] Врста креде којом је писано на таблицама за писање, доста тврђа од данашњих креда.

ИСКОРИСТИМО ТЕСЛУ

Поштоване колеге,

Вероватно сте приметили да су таблети TESLA које сте добили на коршћење уз две године Интернета, веома спори. Надаље, на таблет рачунару рад је отежан јер нема физичке тастатуре, дисплеј је мали и тако даље.

Међутим, решење постоји. Можете користити таблет рачунар као модем, односно да посредством њега конектујете на Интеренет лаптоп или стони рачунар.

Поступак је следећи:

Повежете ваш таблет рачунар са лаптопом или стоним рачунаром USB каблом (који служи за пуњење таблета, само га искључите из пуњача) као на слици.

  

Повучете прстом са врха екрана надоле.

Одаберете опцију SETINGS (или уђете у ову опцију на неки други начин).

У менију WIRELWSS & NETWORKS одаберете опцију MORE.

Одаберете, потом, опцију TETHERING & PORTABLE HOTSPOT.

На крају укључите опцију  USB TETHERING.

Од овог момента ваш лаптоп или стони рачунар је конектован на Интерент.

Срећно!

ИНТЕРВЈУ – Богдан Ерић

Интервју је вођен због прикупљања грађе за монографију наше школе.

Богдан Ерић

Богдан Ерић из Доње Трешњице, рођен је 1929. године. Ишао је у  школу у родном селу у периоду од 1936 – 1939. године. Тада је школу похађало негде око 70 ученика. Све ђаке учио је учитељ Душан Васиљевић, родом из Ужица.

Настава се одвијала сваког радног дана од седам изјутра до поподне, осим четвртком када се завршавала у подне. У употреби је била школска зграда у којој су данас предшколци. Друга зграда тада није била ни изграђена.

У школи је постојала читаоница у којој су се налазиле књиге. Ученици нису имали своје уџбенике, већ су користили школске. Писало се, најпре, на таблицама легистером (кредом), а потом је уведено писање пером и мастилом на папиру.

Клупе су биле равне, попут данашњих, дрвене, а не као некадашње скамије.

Школско двориште је било велико као и данас, и представљало је један велики воћњак јабука. Јабуке су сви користили, и ђаци и „ко год је стигао“.

Учитељ је, у то време, имао грамаофон. Богдан каже да га је тада први пут у животу видео. Како се присећа, учитељ би навио грамофон („наврне, наврне“), ставио би плочу и ученици су слушали музику. Других наставних средстава и помагала у школи није било.

 Учитељ је оженио сестру Богдановог оца и тако му постао тетак. ДушанВасиљевић одлази на војну вежбу 1940. године, потом бива заробљен и одведен у Немачку на ропство. Вероватно због неслагања са послератним режимом, остаје у Немачкој. Његова супруга Мара била је у школској згради, па је због одлуке мужа била истерана одатле.

Њихов син, Михаило Васиљевић, школу је учио у Лозници. Касније је постао инжењер. Умро је, али никада није сазнао шта му је било са оцем, нити му се отац икада јавио.

ИСХРАНА

Ученици су у то време доносили храну од кућа. Имали су две торбице. У једној се налазио прибор за школу, а у другој, са друге стране, храна. У Трешњици је тада било много сиромашних. Од куће је доносио ко је шта имао. Радило се искључиво на имању, није било запослења као данас. Гладовало се. Често није било ни проје, а камоли чега другог.

Одећа деце била је ткана од кудеље. Неретко је била недовољна за хладне дане, али је, на срећу, у школи било топло.

Учитељ је тукао „понекога, ко је немиран био. У`вати за главу, па у таблу: крк, крк, крк!“

Школа је била обавезна за дечаке, али не и за девојчице. Из тог разлога у школи је било знатно више дечака. Девојчица је било, присећа се наш саговорник, једва десетак.

У то време школа није била у конфликту са селом. Богдан се не сећа прича о сукобима учитеља са селом. нити села са школом.

Пећ која је у то време служила за грејање школе продата је Душану Петровићу и у употреби је и данас.

Богдан наводи да има још неколико живих другова из школе. Од њихових генерација многи су завршили занате, а покојни проф. др Жарко Живановић био је предавач на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду.

КОМУНИКАЦИЈА

Сва званична и службена комуникација обављала се посредством „пандура“, који је био задужен за преношење порука у и из седишта среза у Крупњу. Ишао је искључиво пешке. Тако се ишло свуда: у Крупањ, Лозницу, Љубовију, Ваљево...

Касније, наша општинска управа прелази у Мали Зворник.

СЛАВЕ

У школи се славио искључиво Савиндан. „У, то је добро било, сећам се“, рекао је Богдан. Долазили су ученици и много гостију из села. Припреман је велики ручак, а „деца деклемују“. Пуна школа буде, нарочито увече.

Деца са учитељом нису ишла у цркву, већ само појединачно, ко је желео, са својима из куће.

ТРАЈАЊЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ

У школу се кретало кад „шљиве почну да тресу“, у сптембру, а књижице су дељене о Видовдану, мада се ђаци распусте мало раније. Као награде ученици су добијали књиге. Ово је била велика част. Можда је то и утицало на нашег саговорникада, поред тога што је завршио само четири разреда основне школе, у кућној библиотеци поседује преко хиљаду књига које је све детаљно прочитао.

РАТ

О рату је у Доњој Трешњици је најпре почело да се прича. Недуго после, Југославија је била нападнута. Богдан се сећа патроле, тројице Немаца, који су пролазили поред његове куће. Говорили су нешто као: „Ди гајц, ди гајц!“. Његова мајка се уплашила да хоће да им узму теле, које је било у дворишту: „Ијој, мила мајко, оће теле да нам оде!“ Они тада извадише јаје из торбе и Богдан је схватио да је то оно што траже. Отрчао је у качару[1] и Немцима донео десет јаја. Немци су одмах по једно јаје разбили, промешали и попили. Потом су продужили даље.

Немце више није видео до јесени 1944. године. Тада су попалили неколико кућа у селу (прет или шест) и отерали стоке што је било у тим кућама, али су однели и дуван који је у то време овде гајен. Било је ту и усташа из Зворника. Богдан тврди да су многе куће биле поштеђене јер до њих није било ваљаног пута.

Неке људе су „зајмили за ношење“. Међу њима био је неки Млађен Спасеновић. Млађена је спасио један муслиман из Зворника, који га је познавао. На срећу, тада нико из села није изгубио живот.

ПОСЛЕ РАТА

После рата учитељ у Доњој Трешњици био је Жићо, из Амајића, и његова жена Стоја. Богдан се не сећа њиховог презимена. Недавно је, каже, умро у Лозници.

МИЛОШ ГАЈИЋ

Наш саговорник лично је познавао Милоша Гајића чије име носи школа данас. Милош је био трговац али и председник у селу, после Гаје Ерића[2], добивши гласове на изборима. На тој функцији остао је седамнаест година. Богдан га се сећа да је стајао на степеницама, испред своје канцеларије, када су ђаци долазили у школу.

Био је предратни комуниста. Са почетком ратних дејстава, 1941. године, са Николом Божовићем налазио се на Влашким њивама. Убрзо су пребегли у Босну, а потом у Крупањ.

Патроле партизана су у Доњу Трешњицу почеле да долазе 1944. године. Са њима је долазио и Милош Гајић. Крио се са још двојицом другова код неке девојке у Великој Реци, која их је и издала. Богдан је посетио ту кућу. Доле је била зидана каменом, штала, а горе дрвени део – кошара. Тада је, кажу, 1944. године убијен од стране четника, док су његова два саборца, младића, успела да побегну. Мада, наводи Богдан, никада није разјашњено да ли је Милош био убијен, или се сам убио да не би пао у руке гониоцима. У једној књизи о прошлости Рађевине налази се фотографија Милоша Гајића за коју наш саговорник тврди да не личи на Милоша.

---

[1] Дрвена зграда у сеоском домаћинству у којој су се најчешће чувале каце.

[2] Брата Гаје Ерића нису дирали јер се није бавио политиком. Гајо Ерић је, као народни непријатељ, одведен у Крупањ, из Крупња у Шабац одакле се није никада вратио.

ЈАВНИ ПОЗИВ!!!

Поштоване колеге, бивше колеге, садашњи и бивши ученици, родитељи, суграђани и пријатељи!

У мају 2016. године обележавамо 170 (сто седамдесет) година постојања наше школе!!!

Позивамо све који имају занимљиве фотографије, ђачке књижице и друге школске документе, све који знају старије суграђане који могу испричати нешто занимљиво и вредно о школи да се јаве посредством наше Фејсбук странице, у школу на број 015/466-008 и на мејл skola.amajic@gmail.com, или учитељу Пеђи на број 064/5-170-179 и на мејл jaucitelj@gmail.com.

Све фотографије и грађу ћемо дигитализовати и одмах вратити. Материјал ће бити употребљен за израду монографије школе.

СТИГЛЕ КЊИГЕ ИЗ ЛЕСКОВЦА

Данас, 16. новембра 2015. године, распаковали смо пристиглу помоћ за поплављене у књигама.

Помоћ је стигла од стране Лесковачког Културног центра. Иза акције стоје Цветана Радивојевић, учитељица из Лесковца, Зоран Јовановић, писац, песник и сатиричар и наш суграђанин, новинар, Далибор Крстић. Овом приликом им се неизмерно захваљујемо.

Књиге су данас допремљене из Матичне школе и распаковане. Предстоји сортирање и завођење, а потом најзанимљивији део - читање и коришћење књига. 

Жеља нам је да део књига буде доступан да их позајме и мештани села, родитељи ученика и наши бивши ученици.

УСПЕШНО НАСТАВНИЧКО ВЕЋЕ

У петак, 6. 11. 2015. године у нашој школи одржано је веома успешно Наставничко веће.

Део колектаива на седници

Поред редовних тачака дневног реда о реализацији садржаја, изостанцима, недовољним оценама итд., одржана су и три предавања.

Прво предавање одржао је Предраг Спасојевић, учитељ, на тему: БЛОГ КАО ЕЛЕКТРОНСКИ ПОРТФОЛИО НАСТАВНИКА.

Слајд са презентације

Друго предавање одржао је Александар Миленковић, наставник српског језика. На опште задовољство представио је свој есеј о песништву Диса.

Колега Александар Миленковић излаже

Последење, треће, излагање било је од стране Светлане Николић, наставнице географије. Њено излагање је било о реализованом семинару ИСКОРИСТИ ЧАС.

Светлана Николић током излагања

ОКУПЉАЊЕ У ДОЊОЈ ТРЕШЊИЦИ

Дана 4. 11. 2015. године у Доњој Трешњици реализовано је окупљање ученика и родитеља.

Поред ученика и родитеља из Доње Трешњица, придружили су нам се и учитељица Светлана Тадић са ученицима из матичне школе и учитељица Милијана Лазић са ученицима из Цулина, као и педагог наше школе, Ивана Јокић.

Окупљање у школи

ПРВА АКТИВНОСТ била је квиз Колико деца познају своје маме. Квиз је осмишљен и реализован на следећи начин:

Посредством БИМ пројектора приказано је петнаест питања. Деца и маме су седели одвојено и одговарали на постављена питања.

По завршеном испитивању, читали смо пред свима како су деца и маме одговорили на питања. У овом делу је веома забавно. Тако, неке маме се одмарају уз Фејсбук, друге праве торту са шлагом, деца су наводила да има маме тепају именима за које маме тврде да никада нису изговориле J и слично.

Питања са квиза:

1.      Када је рођендан твојој мами?

2.      Која је мамина омиљена боја?

3.      Мама се најлепше забавља када...

4.      Које боје су мамине очи?

5.      Која је мамина омиљена песма?

6.      Колико је висока твоја мама?

7.      Које је мамино омиљено јело?

8.      Какву кафу пије мама?

9.      Које колаче мама најрадије спрема?

10.  Коју торту мама најрадије прави?

11.  Када је мамина и татина годишњица брака?

12.  Како ти мама тепа и како те тада зове?

13.  Шта најчешће радите ти и мама заједно?

14.  У чему највише помажеш мами?

15.  Колико те мама воли?

ДРУГА АКТИВНОСТ била је да деца стоје окренута леђима према мамама. Мама, којој се то сигнализира, изговори реч, а дете, које мисли да је чуло своју маму, подигне руку.

Затим су улоге промењене.

Маме препознају гласове деце

ТРЕЋА АКТИВНОСТ била је играње Између две ватре и Жмурке, али са мамама. Ове активности су биле занимљиве и деци и родитељима, а било је право освежење видети родитеље како се скривају по школском дворишту.

Између две ватре